Посланици деснице у Парламенту Хрватске прозивали су посланицу Самосталне демократске српске странке Драгану Јецков, јер се, како за Спутњик каже председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, усудила да у сувереном Хрватском сабору говори на српском језику и екавским наречјем.
Знамо да су претходних година посланици из Источне Славоније, подсећа Линта, били и тадашњи председник СДСС-а Војислав Станимировић, затим донедавни представник Заједничког већа општина Драган Црногоровац, који такође причају српским језиком и екавицом, и то није био проблем.
Од Хрватске праве усташку државу
„Очигледно да је Хрватска дошла у фазу опште антисрпске хистерије и да проусташке снаге шаљу јасну поруку да у тој држави не може да постоји ниједан Србин који ће говорити српским језиком, који ће писати ћирилицом и који ће поштовати свој национални и верски идентитет“, категоричан је Линта.
Говорећи на српском језику у Хрватском сабору, тврди Линта, посланица Драгана Јецков апсолутно није прекршила никакву норму тамошњег Парламента. Управо Парламент сваке државе јесте место где се изражавају разлике друштава у језичком, националном и сваком другом погледу, додаје он. И понавља да нигде није прописано да се у Хрватском сабору мора говорити стандардним књижевним језиком.
„Последњих неколико година проусташке снаге су у великој офанзиви и желе Хрватску да претворе у усташку државу. Ово што се десило Драгани Јецков јесте чисти фашизам. Посебно је скандалозна чињеница да председник Хрватског сабора и високи члан ХДЗ-а Горан Јандроковић изјави скандалозну реченицу да ће он тобоже питати надлежне саборске службе да ли је Драгана Јецков прекршила некакв пословник“, напомиње Линта.
Језичка дискриминација у Хрватској, према мишљењу професора Мила Ломпара са Филолошког факултета, има порекло још у социјалистичком Уставу Хрватске из 1974. године, који је одредио да се у тој држави говори хрватски књижевни језик и којим је, у ствари, почела језичка дискриминација Срба у Хрватској. Она је нарочито заоштрена, додаје Ломпар, после проглашења Хрватске као независне државе, тако да је то у неком смислу континуитет дуготрајне хрватске културне политике.
Језичко питање се налази у срцу хрватског поимања културног и националног идентитета, оно траје веома дуго и невоља је у томе, прецизира даље тај професор, што је језик којим се говори, лингвистички гледано један језик, одређен Бечким договором и настојањем хрватских вуковаца, следбеника Вука Караџића у 19. веку, као српски или хрватски, хрватски или српски, српскохрватски, хрватскосрпски.
„Настојање хрватске културне политике да унификује тај језик као само хрватски је већ у самој структури лингвистички проблематично. Но, овде лингвистичко питање није централно, овде је питање културно-политичко. Наиме, настојање да се докаже да сви становници хрватске говоре хрватским језиком има за циљ да се конституише сазнање и да се оно наметне, да су сви становници Хрватске, без обзира на своју народност или националну припадност, у политичком смислу Хрвати“, истиче професор Ломпар.
Хрватска, Хрват и само хрватско
Ако се покаже да неко говори неким језичким стандардом који није прописан и дозвољен, резонује Ломпар, то онда значи да он у ствари говори да постоји још неки политички индивидуалитет осим хрватског, а основни политички циљ јесте да се спроведе унификација комплетне националне индивидуалности Срба у Хрватској.
„Та чињеница има свој далекосежан друштвени значај, јер кад ви са тако високог места из Скупштине, односно Сабора Хрватске, тако говорите, онда шаљете поруку на нижим нивоима општости или државне структуре на нивоу жупанија или општина или градова да се та дискриминација може спроводити“, указује Ломпар.
Све то, констатује он, још једанпут показује да у погледу европских комесара из Брисела Хрватска има посебна и привилегована права у односу не само на народе који живе у Хрватској, нити само на народе унутар региона, него и у односу на елементарну истину и чињенице.
Председник удружења Срба из региона Миодраг Линта сматра да би Министарство спољних послова Србије требало да упути званичан протест хрватском Министарству вањских послова и изрази огорчење чињеницом да се у највишем органу хрватске државе отворено нападају посланици српске националности кoји говоре српским језиком и да се тиме крши једно од најважнијих људских права. Оно што посебно забрињава, додаје Линта, јесте чињеница да ЕУ из необјашњивих разлога бесрамно ћути на промоцију фашизма, фашистичких вредности и усташких обележја данас у Хрватској.
Српска политика, онако како је представља Београд, требало би, према мишљењу професора Мила Ломпара, да тражи поштовање права која су зајамчена европским уредбама о језику националних мањина, јер су Срби у Хрватској национална мањина и требало би да активно делује у два правца.
„С једне стране, да оснажи присуство у српским етничким срединама, дакле везано за уџбенике српског језика, везано за навику да се српски језик користи, да у извесном смислу помогне да се ти људи ослободе страха. Са друге стране, требало би једним делотворним, а не мора сувише гласним притиском на хрватске економске, културне и привредне интересе у Србији, да покаже да ће таква политика хрватског политичког вођства имати негативне последице по саме хрватске интересе“, предлаже Ломпар.
