Како је изгледао Ваш одлазак у Хаг?
— Било је то 3. фебруара 2005. Много тешко време за Србију. Добровољно сам отишао у Хаг и без примљене оптужнице, што је реткост. Питао сам тада Војислава Коштуницу: „Шта Србија добија тиме ако се ја предам?“ Објаснио ми је да ће то релаксирати улогу Србије у преговорима са ЕУ и у вези са питањем КиМ. Одговорио сам му: „Ево моје главе на пању ако ће Србији бити лакше“.
Треба ли Милошевићу подићи споменик у Београду?
— По том питању треба покушати да се пронађе један шири консензус у којем би учествовали сви. Ја лично немам ништа против да Србија подиже споменике својим председницима, некадашњим, садашњим, а чак видим да се прича и о споменику Зорану Ђинђићу. Мислим да споменици треба да нас спајају, а не завађају.
Како сте се осећали када сте стигли у Схевенинген?
— Дошао сам у Хаг авионом Владе у пратњи министара Стојковића и Лончара. Осећај је био језив, тај период сам назвао „пут на хашко распеће“. У том моменту, све ми је прошло кроз главу, од 1998. године до тада. Сваки детаљ ми је као на траци пролазио кроз главу. Био сам свестан да долазим у окове и у непријатељске руке.
Пре Вашег пута у Хаг, ишли сте код почившег патријарха српског Павла?
— Јесам, на његов захтев видео сам се с њим. Он ми је тада поручио да ће се молити за мене и да се жив вратим са тог распећа. Дао ми је благослов и поклонио икону, коју и данас чувам. Памтим његове речи: „Генерале, све ће проћи, остају само душа, образ и добра дела“.
С ким сте се највише дружили у Хагу?
— Трудио сам се се да што више радим на припреми своје одбране и сам себи сам одузео већину слободног времена. Ипак, највише сам се дружио са председником Милошевићем, ту је био и Милан Милутиновић, генерали Ојданић и Павковић, Никола Шаиновић, Јовица Станишић, Шљиванчанин, Шешељ… Углавном сам се дружио са нашима.
Да ли мислите да су Милошевића убили?
— О томе какав је однос био према Милошевићу не могу да говорим, јер то заиста не знам. Оно што могу да кажем, са аспекта лечења у Хагу, а из мог искуства — у Схевенингену су чинили кардиналне грешке. Заиста су нам лекари у Хагу кршили основна људска права.
Трибунал се за Светог Николу гаси?
— Камо среће да тај, како га зову, суд уопште није угледао светлост дана. Не верујем да се ико од оних који су стварали то правно чудо и монструма може похвалити да су постигли циљ, а то је, како су навели приликом оснивања — помирење. Хвала богу да одлази у историју, и Хаг треба што пре заборавити.
Да ли се баш тако лако може заборавити?
— Наравно да је тешко заборавити све шта се тамо дешавало. Нарочито нама који смо прошли ту голготу или породицама чији су чланови тамо убијени.
Хоће ли Хаг осудити Младића?
— Тешко ми је да то коментаришем. Знам да ни против мене никакве доказе нису имали, ниједног сведока, чак ни Албанца нису могли да нађу, па сам прошао како сам прошао… Зато се бојим за Младићеву судбину.
Замерате ли себи нешто након толико година?
— Држао сам се увек максиме да је права правда истина. Немам себи шта да замерим. То сазнање ме је и одржало у животу. Био сам официр, генерал, бранио сам земљу.
Стављали су Вам на терет протеривање Албанаца?
— Та прича са егзодусом Албанаца је толико смешна. Ако је то тачно и то ми приписују као грех, зашто ми као команданту Приштинског корпуса нису приписали и кривицу за протеривање 150.000 Срба са Косова? Више је Срба напустило КиМ него Албанаца, али о томе се не говори.
Да ли је тачно да сте грубо спроводили силу на КиМ?
— Није. Приштински корпус је могао да употреби 20 пута више борбеног дејства и силе које смо у то време имали и да уништимо непријатеља како на Косову, тако све до северне Албаније. Ми својом одлуком то нисмо употребили, а да јесмо, било би крви до колена.
Да ли је Милошевић наредио употребу те јаке силе?
— Не, Милошевић никада није наредио ништа супротно од онога што смо радили. С њим у рату нисам никада ни разговарао. Он је комуницирао с Павковићем.
Какав је Ваш однос са Небојшом Павковићем?
— Ја сам с Павковићем ратни друг. Он је као командант Армије, иако то није његова дужност, провео највише времена у рату на мом командном месту. То довољно говори. И данас се чујемо и дружимо. Он и ја смо чували један другог у рату, јер смо добили информацију да је чак 400 специјалаца НАТО-а дошло на КиМ са задатком да нас убије. Ми смо спречили да се покори Србија.
Да ли сте имали сукоб са председницима, пре свих мислим на Милошевића и Коштуницу?
— Као генерал, на сву срећу нисам имао неке посебне контакте с политичарима. Извршавао сам своје задатке, а када сам видео да нешто није у реду, ишао сам дотле да кажем: „Ја нећу више бити генерал“. То сам рекао 2002. године Војиславу Коштуници: „Ви нађите другог команданта, а ја да учествујем у разбијању војске нећу. На мене не рачунајте“.
Како данас гледате на повлачење војске с Косова?
— У том тренутку сам имао друге проблеме. Морао сам да извучем људе и опрему, а да не доживимо дебакл. С војничког гледишта сам знао да је циљ да се убије 20.000 до 25.000 мојих војника на КиМ, да све сравне са земљом, а ми смо то спречили и сачували сваки педаљ земље, дакле, са тог гледишта смо бриљантно обавили задатак. Спречили смо капитулацију државе и њено уништење. С друге стране, напуштање матичне зоне моје армије људски ме је много погодио, јер сам видео да је српски народ остављен на милост и немилост агресору. Чак сам и заплакао. Морам да кажем да лично нисам имао поверења у све што је следило по Кумановском споразуму, па и по Резолуцији 1244. Ја сам последњи напустио простор КиМ, све то гледао и све то добро памтим.
Шта се заиста дешавало на Кошарама?
— Видите, на Васкрс, 9. априла, дошло је до копнене инвазије на Србију с простора Албаније. Напад је био страховит, а непријатељ многобројан, добро наоружан, са добром подршком из ваздуха и најбољим НАТО инструкторима… То је био Вијетнам у малом. Знате, није ту реч само о Кошарама као караули, то сви спомињу, а не знају да је то заправо био фронт од 15 километара.
