Шта са Рударско-топионичарским басеном Бор (РТБ), већ скоро две деценије је питање свих питања српске економије. То потврђује и да га је српски председник Александар Вучић, док је био на челу српске Владе, означио као економски проблем број један.
Три покушаја приватизације једног од највећих налазишта бакра у Европи, са 1,38 милијарди тона оверене геолошке рудне резерве, пропала су. Прва два покушаја приватизације пропала су због тога што купци нису испунили финансијске обавезе, док се на трећи тендер за продају комбината нико није јавио.
Потрага за стратешким партнером изгледала је као трка очајника који, без обзира што је исцрпљен и што је на издисају, хоће да стигне на циљ. Циљ се, изгледа, сада види. Још увек као блага светлост на крају тунела, али ипак се назире.
Прво су пролетос стигле вести да је једна од највећих кинеских компанија заинтересована за РТБ Бор. Међутим, услови које су Кинези поставили превише су тешки, како за саму компанију, тако и за град Бор и цео регион, чија је економска снага некада почивала на комбинату.
Према вестима које су српски медији објављивали, кинеска компанија захтевала је отписивање дугова, комплетан кинески менаџмент и отпуштање већег броја радника.
Сада се појавила нова понуда из Русије, од једног од највећих произвођача бакра, Руске компаније за бакар (РМК), чији је власник Игор Алтушкин, 66. на листи најбогатијих људи на свету.
Према писању српских медија РМК производи 1,4 милиона тона концентрата бакра годишње, а у току ове године уложили су 500 милиона долара у нове руднике.
РМК је трећи по величини руски произвођач бакра, поседује пет рудника и две топионице, а тренутно гради један од највећих рудника бакра у Европи.
Ова компанија разматра различите варијанте сарадње са РТБ-ом Бор, од откупа предузећа до стварања заједничког предузећа уз учешће државе Србије на основу имовине комбината, саопштила је за Спутњик прес-служба РМК-а.
За Србију је најинтересантнија понуда о стварању заједничке компаније, каже професор београдског Економског факултета Љубодраг Савић, што би држави дало могућност да утиче на пословање комбината.
„Бакар је ипак једна од стратешких руда, такозваних стратешких материјала, чији век неће скоро истећи. Иако су многи на Западу још седамдесетих година сматрали да је време класичних материјала прошло, индустријализација Кине и Индије у први план је поново ставила класичне материјале, тако да је њихова слава и даље врло присутна, и даље су врло тражени и основа су развоја већег броја земаља и њихових индустрија“, објашњава Савић.
Улазак у партнерство са руском компанијом, поред тога што би држава задржала контролу над комбинатом, пружа и могућност да, како Савић каже, ако се за државу то покаже као оправдано, пожељно, ефикасно и исплативо, повећава свој удео и евентуално постане и већински партнер.
„Надам се да је код власти сазрело сазнање да ми немамо неке нарочите шансе да идемо напред ако не будемо развијали реални сектор, а бакар је значајна сировина. Та врста производње подлога је за читав низ других грана и фабрика, које нажалост имају проблема, али се надам да ће то неко препознати и у том смислу усмерити развој српске индустрије“, каже Савић.
Контрола над комбинатом и могућност развоја разлози су због којих је стратешко партнерство, према Савићевом мишљењу, боље од класичне приватизације, иако би то од државе можда захтевало додатна улагања.
„Класична приватизација не мора да буде доведена до краја. Два пута смо били на прагу да продамо предузеће, па се купац предомислио. И у Србији и у околним земљама имамо лоше искуство са процесом приватизације јер власници гледају да у што краћем периоду поврате новац и максимизују профит; рапидно смањују број запослених; читав низ социјалних функција које су сада заступљене у Бору, не би постојале; на сваки могући начин избегавају плаћања која су нормална у развијеној држави. То је приватни начин посматрања ствари, где максимирање профита тера приватног власника да се на тако понаша“, објашњава Савић.
Ако се руска компанија покаже као озбиљан инвеститор, онакав каквог тражи српска страна, био би то обострано користан посао, наглашава економски експерт из Москве Антон Шабанов. Он, међутим, каже да посао са РТБ-ом Бор неће бити једноставно реализовати и да ће, како каже, прилично дуго трајати.
„РТБ Бор има, осим ограничених резерви бакра, и дугове, а ни процес производње није јефтин. Зато купац све ове околности мора добро да проучи, али онда и српска влада да види да ли пристаје на понуђене услове инвеститора“, каже Шабанов.
Србија је прилично захтевна када је реч о купцу борског комбината, додаје он, она тражи профилног купца, компанију са искуством у експлоатацији и производњи бакра.
РМК јесте такав купац, али остаје отворено питање хоће ли се договорити са српском владом, како каже, на обострану корист.
„Из перспективе економије, профилни купац увек је најинтересантнији и потенцијално најпоузданији, као што би у овом случају то била компанија РМК, јер су онда велике шансе да нови власник заиста обнови све производне процесе и почне више и боље да зарађује. Од тога користи имају све стране. И наравно, тада би се порези сливали у српску касу. Подвлачим да би ојачавање производних процеса било важно, јер према подацима којима располажем, српски произвођач ради са неких 50 одсто капацитета“, каже Шабанов.
Из године у годину, РТБ Бор гомилао је губитке и повећавао је задуженост, објашњава Савић. На крају, задуженост комбината износила је 1,2 милијарде евра, а држава је отписала око 900 милиона.
„Ако држава нешто не уради са Бором, и поред отписа дуга, плашим се да ће судбина Бора бити таква да ће губици и даље расти. Иако имамо противречне информације да Бор због тренутне цене бакра може да сервисира текуће обавезе, најновија анализа Фискалног савета показала је да то није тако“, објашњава Савић ситуацију у комбинату.
РТБ Бор почео је да пропада још за време санкција, додаје он. За време постојања СФРЈ у Бору се производило око 140.000 тона анодног бакра, док данашњу количину произведеног бакра Савић карактерише као симболичну — између 35.000 и 40.000 тона. Такође, РТБ Бор има фиксне трошкове који не зависе од производње.
Недомаћинско руководство, које је очекивало да ће држава покрити све губитке такође је један од разлога што РТБ Бор, према Савићевим речима, пропада.
„То су све ствари које су довеле до тога да је Бор у таквој ситуацији у каквој јесте и мислим да држава Србија нема сопствених ресурса да би могла самостално да организује производњу“, каже Савић.
У последњих двадесет година, комбинат није улагао у откривање нових налазишта бакра, што је довело до, како Савић каже, парадоксалне ситуације да РТБ Бор има једну од најмодернијих топионица, а нема довољно руде.
„Чини ми се да је једино решење да дођу или кинески или руски партнери. Да ли ће то бити у сарадњи са државом или приватизација, не знам. Више бих волео да буде стратешка сарадња, али друго најбоље решење би могло да буде и приватизација јер би то значило да РТБ Бор може да преживи, да један део запослених може да нађе посао, да град Бор може да живне и да све то заједно буде на корист грађана Србије“, каже Савић.
Ако се не пронађе начин за приватизацију Бора, његова судбина са протоком времена биће још тежа, западаће још веће проблеме, закључује Савић.
