Чарлс Менсон је, многи би рекли, нажалост умро природном смрћу, на одслужењу доживотне затворске казне. Од 1969. године тај човек је изазивао и још изазива помешана осећања.
Бизарност злочина које је наређивао, инспирисао и у њима учествовао, али не, као што је суд то утврдио, директно, већ „само“ као посматрач, већину је згрозила, али постоји и значајан број поклоника контракултуре за које је Менсон био и остао инспирација и, могло би се отворено рећи, херој једног покрета, зачетог почетком шесте деценије прошлог века, као покрета за сексуално ослобађање, мир и љубав међу људима, а завршеног управо злочинима Менсонових следбеника и „икс“ резом на стомаку трудне глумице Шерон Тејт.
Од када је умро, број Менсонових цитата на интернету рапидно је порастао. Још за живота био је инспирација за многе рок музичаре (Мерилин Менсон и Касејбијан су само неки од њих). Менсонове песме певали су, између осталих, „Ганс ен роузис“, већ поменути Мерилин Менсон и Џи Џи Алин. Његова слика изашла је насловној страни „Ролингстоуна“ — Менсон који подсећа на Исуса Христа, уз питање да ли се ради о најопаснијем човеку у Америци. У затвору га је посећивао глумац Денис Хопер, а редитељ Џон Вотерс присуствовао је суђењу.
Из затвора Менсон је давао интервјуе, о њему су снимани филмови и писане књиге. Чиме је Менсон толико занео људе да је стекао славу коју друге масовне убице нису имале?
Да бисмо покушали да одговоримо на то питање, прво морамо да се запитамо ко је био Чарли Менсон. На суђењу тужиоцу је рекао, покушавајући да алудира да је Исус Христ, да је мртав већ 2.000 година.
„Мој отац је затвор. Мој отац је систем… Само сам оно што сте од мене направили. Ја сам ваш одраз“, булазнио је Менсон на суђењу.
Исте такве будалаштине говорио је и својим следбеницима, младим припадницима средње и више класе америчког друштва и они су га слепо следили и веровали му.
Мит о Менсону стално је обогаћиван новим детаљима — мит о Менсону музичару (иако је то далеко од истине) надограђен је митом о Менсону гуруу, вођи секте зване „Породица“, проповеднику расног рата (Хелтер — Скелтер) између белаца и црнаца, сукоба којег ће бити поштеђени само његови следбеници. Из затвора је, каже следећи мит, телепатски комуницирао са следбеницима, а потврда за то је истовремена појава свастике на челима следбеника.
Међутим, стварност је увек далеко баналнија од мита. Целог живота вукао се по затворима. Тамо је и научио шта је злостављање. Молио је да га не пуштају из затвора. Пошто је тако нешто било немогуће, на слободи је постао сводник, лопов и дилер дроге. У стварности, никада није успео у свету музике, иако мит говори друкчије.
Једини начин да оствари своју амбицију и постане незаобилазан члан долине славних контракултуре био је онај који је изабрао, а за то је, као психопата, био способан. Осећај свемогући и бес који је из њега избијао заслужни су за ишчашену харизму коју је око себе ширио.
Убиства која је инспирисао, испланирао и извео, према Сузан Мур, колумнисткињи британског „Гардијана“, означила су крај контракултуре шездесетих, али делови те културе од Менсона су направили, како каже, чудног идола.
Мурова наводи пример редитељке Џоан Дидион, која се у есеју из 1979. године под називом „Бели албум“, присећа саслушања о убиству у кући редитеља Романа Поланског. Шерон Тејт била је његова жена. Њу и троје њених пријатеља убили су Менсонови следбеници 8. августа 1969. године, а Тејтова је у тренутку убиства била у осмом месецу трудноће.
Број убијених још није био утврђен, а већ су почела говоркања о црним мисама, капуљачама, ланцима и лошим триповима, пише Дидион.
„Такође се сећам нечега што бих желела да заборавим: сећам се да нико није био изненађен… Шездесете су се завршиле ударом — параноја је испуњена. Познати нису могли да се заштите од таме, а осећање нелагодности владало је посвуда“ пише Дидион. Она се присећа како је помагала Линди Касејбијан, која је била учесница злочина, али је сведочила против остатка дружине, да одабере хаљину за суђење.
Ово сведочење из прве руке, док је дух шездесетих још био свеж, упућује на тезу коју је у роману „Елементарне честице“ изнео и француски писац Мишел Уелбек — „случај Менсон“ и све што је проистекло из њега није био аномалија, већ врхунац контракултуре тога доба.
Прогресивно уништавање моралних норми шездесетих, седамдесетих, осамдесетих и деведесетих био је логичан и неминован процес, пише Уелбек. Пошто су исцрпели сва могућа сексуална задовољства, било је нормално да се јединке ослобођене уобичајених моралних стега окрену окрутнијим видовима уживања. Два века раније истим путем је ишао и Маркиз де Сад. У том смислу, серијске убице из деведесетих природни су потомци хипика.
„Тај преокрет који се одиграо у западној цивилизацији после 1945. године није био ништа друго до повратак сировом култу снаге, побијање секуларних правила, која су дуго грађена у име морала и права. Бечки акционисти, битници, хипици и серијске убице имају заједничку црту у томе што се сви залажу за потпуно слободоумље и заговарају опште уважавање права јединке спрам свих друштвених норми, спрам свих облика лицемерја који за њих представљају морал, осећајност, правда и милосрђе. У том смислу, Чарлс Менсон нипошто није био некаква чудовишна девијација унутар хипи покрета, већ његов логичан врхунац“, пише Уелбек.
Ако останемо на трагу тог кратког, али снажног пасажа из „Елементарних честица“, онда не би требало да се чудимо феномену присутном код многих америчких, и не само америчких, политичара нове генерације, потеклих на традицијама „деце цвећа“.
И када се неко запита како је неко ко је толико у младости веровао у слободу и једнакост свих људи, у зрелом добу постао особа која бомбардује народе широм света и не преза ни од чега да би постигао циљ, требало би само да се присети Чарлса Менсона и његовог дела.
Тако је Менсонов култ наставио да живи, не само у остацима контракултуре, већ и кроз политику, јер као следбеници једне, у основи племените идеје, они нису ни приметили када се она трансформисала у нешто монструозно. А Менсон је само отелотворење тога.
