Само шест земаља, предвођених Немачком, од 19 које користе евро као валуту, предложиле су буџете за идућу годину који су у потпуној сагласности са европским прописима, саопштила је ових дана Европска комисија (ЕК). Брисел је, међутим, више забринут што је исто толико чланица еврозоне скројило сопствену касу мимо циљева које им је он задао. Посебно што су то учиниле друга и трећа по снази економија еврозоне, Француска и Италија.
Тако је ЕК оценила да постоји значајна разлика између буџета који је представила Француска и траженог прилагођавања који Брисел сматра нужним за оздрављење јавних финансија друге привреде еврозоне.
То конкретно значи да је Француска предложила буџет према коме ће ниво њеног дуга практично бити једнак свему што буде произведено у тој држави. Прецизније, јавни дуг ће износити 96,9 одсто БДП-а у 2018. години. Према прописима ЕУ, горњи праг јавног дуг износи 60 одсто БДП-а.
Са трећом привредом еврозоне је, већ пословично, још гора ситуација. Према буџету који је предложила Италија, њен јавни дуг ће достићи 130,8 одсто БДП-а 2018. године. То, додуше, и није нешто ново, али, како напомињу у Бриселу, додатно забрињава с обзиром на то да се очекује најслабији привредни раст Италије међу земљама еврозоне.
Италија је почетком ове године једва избегла санкције ЕК због јавног дуга који је достигао 133 одсто БДП-а који је успела да смањи за око три одсто, али је он и даље недопустиво висок.
Ове најновије оцене ЕК дошле у само неколико дана после саопштења Евростата да је еврозона, закључно са трећим кварталом,остварила привредни раст од два и по одсто, што је највише последњих десет година.
На шта указују ови, на први поглед, контрадикторни подаци, шта се у суштини дешава са привредом ЕУ коју репрезентују њене најразвијеније чланице?
Саговорник Спутњика, економиста Иван Николић, сматра да констатацију о расту еврозоне треба читати као чињеницу да њу у суштини вуче Немачка. Француска и Италија имају стандардно проблем са привредним растом и, како напомиње, готово да немају простора или довољно храбрости да те своје јавне финансије контролишу како би биле у буџетском суфициту и да би зауставили раст јавног дуга.
Без обзира на то што јавни дуг Италије у највећој мери чине унутрашња дуговања, он је ипак изузетно висок, виши, подсећа Николић, него дуг Грчке када је почело њено спасавање. Сама Европа пада глобално, сматра он.
Очигледно је да Немачка вуче еврозону, констатује и економиста Борислав Боровић, али и додаје да она другима намеће мере које пре свега њој одговарају. Основни проблем еврозоне, па и ЕУ је, истиче, различита фискална политика појединачних земаља. То се одражава на буџете и дефиците и у крајњој линији на привредни раст, указује он, подсећајући на познати немачки став о штедњи уместо потрошње, који невољно или никако не прихватају друге земље.
Чињеницу да немачка привреда расте, и то јаче него што је пројектовано, потврдио је почетком овог месеца Савет економских стручњака Немачке. По њиховим предвиђањима, највећа европска економија ове године ће порасти два одсто, чиме су кориговане процене из марта када је био најављиван раст од 1,4 одсто.
Немачка економија је у снажном успону, оценили су економисти, али су и упозорили да је круто инсистирање доскорашњег министра финансија, Волфганга Шојблеа, на избалансираном буџету, односно на штедњи, довело до „гигантског застоја инвестиција“.
Један од најоштријих критичара немачке политике штедње, Јанис Варуфакис, који је током 2015. пола године био министар финансија Грчке, сматра, међутим, илузијом да Немачкој иде добро.
„Три немачка суфицита: предузећа штеде, приватна домаћинства штеде, франкфуртске банке пливају у новцу који им пристиже из других европских земаља, чак је и буџет у плусу, предзнаци су великих тешкоћа које већину Немаца чекају у будућности“, каже Варуфакис.
У крајњој линији, објашњава он, за сваки суфицит негде другде у монетарној унији мора постојати дефицит. Када политички естаблишмент Немачке неравнотежу хвали као знак економске снаге, само зато што Немачка има суфиците, онда то значи да се извор проблема немачкој јавности продаје као доказ успеха, упозорава познати економиста.
Мада је и ММФ у најновијем извештају проценио да ће БДП на европском континенту за ову годину износити 2,4 одсто, што је значајан напредак у односу на прошлу годину, када је раст био 1,7 одсто, та међународна финансијска институција је проценила да на средњи рок, до 2022. године ипак треба очекивати да просечан раст еврозоне буде скромних 1,6 одсто.
ММФ је указао на ургентност структурних реформи, док би Европска централна банка требало да одржи експанзивну монетарну политику, јер значајан број економија еврозоне, које су мотор ЕУ, функционише испод свог потенцијала.
Да је то тако указује податак да удео БДП ЕУ у глобалном БДП-у константно пада од 2000, када је износио равно трећину. У 2018. пашће на петину, процена је ММФ-а. Кључни проблем ЕУ и еврозоне је опадање способности њене индустрије да се носи са оном из источне Азије, пре свих Кине. Већина земаља ЕУ има високе јавне дугове и велике фискалне дефиците, док поједине земље имају и огромне платнобилансне дефиците.
Значај ЕУ као инвеститора, такође, опада од почетка кризе, а исти случај је и са учешћем ЕУ у глобалној трговини, односно светском робном извозу. Са 18 одсто у 2000. њено учешће је прошле године пало на 14 процената.
Да ли су Варуфакисове невеселе прогнозе већ постале опипљиве?
„Колико је за немачког министра финансија рационално да се радује буџетском суфициту који почива на негативним каматама, оптерећујући немачке пензионе касе и чувену немачку домаћицу доводи до очајања када размишља о политичком естаблишменту Немачке“, запитао се Варуфакис.
Изгледа да је одговор добио у резултатима парламентарних избора у Немачкој на којима је канцеларка Ангела Меркел остварила пирову победу, а једини известан резултат је политичка нестабилност у држави.
А то како дише Немачка, добро знамо, није само њен проблем, већ целе Европе на коју она има одлучујући утицај.
