Морало је овако да се заврши.
Срамотом пред очима светске јавности.
Шокантна и језива сцена кад хрватски генерал Слободан Праљак на искап пије отров пред равнодушним судијама, симболична је смртна пресуда Хашком трибуналу која ће се вечно памтити.
Заслужио је Хашки суд управо то.
Финансиран од западних земаља које су политички разориле Југославију насталу 29. новембра 1943. године у Јајцу, добио је Трибунал и доживотну казну за сопствено бешчашће баш 29. новембра. Баш на завршетку свог мандата који је требало поново да помири југословенске народе после крвавог рата.
Симболични круг се затворио.
Испричано је већ да је Хашки трибунал витлао неправедном сабљом највише по вратовима српских глава.
Све је речено о злочинцима који се шепуре на слободи и честитим војсковођама који су трунули у казамату.
Тоне папира су исписане о темељном и систематичном уништавању живота, здравља и части хашких оптуженика, осуђеника, њихових породица, па и сведока.
На дестине хашких оптужница је обесмишљено, исмејано, правно и доказима потучено.
И једино је до краја, без икакве научне дилеме и са највиших светских правних кругова потврђено — да је Хаг антисуд. Негација правде. Антитеза свих начела правне науке од Римског царства до данас. Прва лекција у будућим уџбеницима почетне године правних факултета у свету — како не сме да се суди.
Доказано је и да је Хаг политички буздован у рукама креатора геополитике. Тамни вилајет у којем су службеници великог кафкијанског процеса награђени огромним новцем газили и срамотили све, а највише сопствени образ.
Нема дилеме. Сви злочинци, без обзира на нацију, веру, политичко опредељење морали су да добију најтежу казну. Све жртве крваве југословенске кланице морале су да добију бар некакву сатисфакцију. Зараћени народи су морали да се погледају у очи и да прихвате свако своју кривицу.
Ништа од тога се није десило. Десило се све супротно. Хашки трибунал нас је додатно посвађао, закрвио, отворио нове ране, ископао дубље ровове.
И све би се то изучавало и документовало по стручним и политичким форумима и у будућим годинама, па би временом падало у заборав.
Све би тако избледело да у среду Слободан Праљак није пред камерама извадио бочицу отрова из џепа, пред укљученим камерама, пред рефлекторима. Да није згрченом самртном гримасом и очима у којима се видела одлучност, погледао хладне судије и све који су пред екранима пратили пренос суђења хрватским генералима.
У том тренутку, постало је потпуно небитно да ли је Праљак Хрват, Србин, Бошњак, Албанац. Један човек је умирао пред свима. Умирао је док су службеници Трибунала премештали микрофоне и камере и припремали нову салу за наставак суђења.
Туробна слика савремене бездушности и зла. Понора.
Не улазећи уопште у садржај пресуде против генерала, нити да ли је крив или невино осуђен, његова самоликвидација пред очима џелата Југославије, била је, у ствари, нека врста ритуалне освете самом Хашком трибуналу. Од стране свих којима је Трибунал створио пакао.
То је, у ствари, круна рада тог суда. Крешендо вишегодишњег кошмара. Сцена која остаје вечно. Слика која је у септичку јаму историјске срамоте бацила тог правосудног Франкенштајна, у завршном чину југословенске драме.
Једноставно, морало је овако да се заврши.
