„Амнести интернешенел“ (АИ) упутио је тешке оптужбе на рачун званичника ЕУ да су саучесници у мучењу илегалних миграната и избеглица у Либији. Либијска обалска стража и званичници, који воде избегличке логоре у ономе што је остало од либијске државе, а које финансира ЕУ, учествују у мучењима избеглица, изнуђивању новца и свакој другој врсти њихове експлоатације, наводи се у извештају АИ, објављеном јуче. Све се то догађа уз знање званичника ЕУ.
Као доказе ова невладина организација, која се бави заштитом људских права широм света, навела је бројне доказе који потврђују нехумане услове у којима бораве избеглице у Либији, међу којима је и видео-снимак пијаце робова у Либији.
АИ је такође обавио и бројне интервјуе са избеглицама из Африке који су успели да стигну у Европу. Тако је један човек из Гамбије, мале западноафричке државе, која се у вестима нашла прошлог лета, када је њен бивши председник побегао из земље са комплетном државном касом, испричао истраживачима АИ како су га тукли у либијском притвору у коме је провео три месеца.
„Тукли су ме гуменим цревом јер су желели новац да би ме ослободили“, причао је човек, „док вас туку, зову вашу породицу и од њих траже новац“.
Европске владе нису у потпуности биле свесне ових злоупотреба. Активном подршком либијским властима у спречавању прекоморског кријумчарења људи и њиховом задржавању у Либији, званичници ЕУ су, стоји у извештају, саучесници у злочинима.
Око 20.000 људи се тренутно налази, према извештају, у ономе што АИ назива „либијском мрачном мрежом саучесништва“.
Разградња либијске државе током „арапског пролећа“ омогућила је да мигрантска криза ескалира и да избеглице у великом броју крену кроз Либију ка европским државама, каже Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду.
„Дакле, сама ЕУ, односно њене поједине чланице допринеле су мигрантској кризи, а онда су допринеле и овој целој ситуацији, јер бројне чланице и људи који живе у ЕУ не желе да неконтролисано велики број странаца долази у њихове земље, да се њихов новац троши на одржавање центара за избеглице. У таквој ситуацији, у једном општем хаосу, који ЕУ не зна како да контролише, долази до бројних ситуација које су незаконите и нехумане“, објашњава Јанковић.
Војна интервенција појединих земаља ЕУ, на челу са Француском и уз подршку САД, довела је до обарања режима Моамера ел Гадафија и његовог убиства. Након тога, уместо да буде успостављена централна влада, Либијом су загосподариле бројне милиције и племена.
У Триполију постоји влада екстремиста, Муслиманске браће, коју подржава и финансира већина западних земаља, док у Бенгазију постоји друга влада.
Са Јанковићевим ставом слаже се и либијски политиколог Јусеф Шакир. Он за стање у Либији, не само са мигрантима, као главне кривце означава ЕУ у целини, а конкретно Италију.
„Државе-чланице НАТО-а одговорне су за то што либијске снаге више не постоје, а управо је либијска војска некада контролисала државне границе и пограничне прелазе“, каже Шакир.
Када говори о оптужбама за мучење, помагање трговине људима и робовласништво, Јанковић указује на две ствари. Једна се односи на дешавања у самој ЕУ, каже он.
У Италији је ове године било више хапшења припадника криминалних организација, који у договору са локалним, па чак и централним властима, злоупотребљавају ЕУ фондове намењене колективним центрима за прихват избеглица и експлоатишу робовски рад миграната.
Са друге стране, оно што се догађа у Африци још је насилније и огољеније, каже Јанковић. Међутим, питање је шта заиста може да се уради када је реч о илегалним мигрантима и избеглицама.
ЕУ формално спроводи своје политике које су базиране на поштовању људских права и хуманитарном праву. ЕУ је 7. децембра Европском суду тужила Мађарску, Пољску и Чешку зато што те земље не желе да приме додатан број избеглица. То одбија и већина других чланица ЕУ, али, каже Јанковић, проблем је што су све друге формално пристале на то, док три средњоевропске државе нису.
„То показује додатно нефункционисање саме ЕУ и велике проблеме у њеном начину рада и деловања. Са друге стране, имате дугорочну стратегију ЕУ која жели да легализује бројне цивилне мисије, а које су у суштини војне и полицијске снаге у афричким земљама, како би на тај начин на терену пердупредила мигранте који желе да уђу у ЕУ“, каже Јанковић.
Суштина је у томе што се ЕУ плаши избегличког таласа од више десетина милиона Африканаца, за које се верује да желе да емигрирају у ЕУ из својих земаља, додаје он.
Под кринком снага за стабилизацију, војне мисије из Француске, Шведске, Данске и других чланица ЕУ налазе се у подсахарској Африци, не би ли спречили нову мигрантску кризу, закључује Јанковић.
Међутим, досадашње методе борбе против кршења људских права миграната које спроводи ЕУ нису се показале ефикасне, каже Шакир.
„Локалне мафије, које се баве шверцом и организовањем илегалног преласка границе на територији Либије и суседних афричких држава, у сваком погледу су јаче и ефикасније него међународне организације. Оне одлично познају терен и где могу да се сакрију и несметано наставе са својим илегалним делатностима“, каже он.
Европске владе преко својих обавештајних служби веома добро знају шта се дешава у Либији и у локалним камповима за избеглице, додаје он.
„Пред нама се очигледни плодови њихових дела из 2011. године, када су систематски уништили војску и полицију које су до тада успешно обављале своје задатке и спречавале токове илегалних прелаза државних граница и шверца миграната“, закључује Шакир.
Међутим, ни у време док је Либијом владао Муамер ел Гадафи, према илегалним мигрантима није се поступало на најбољи начин, објашњава Јанковић. У Гадафијево време, Либија је са Италијом потписала споразум о контроли миграционих токова.
Италија је у Либију почела да улаже знатна средства, а заузврат је Либија вршила реадмисију илегалних миграната из Африке, каже Јанковић.
„То је било трагично за многе од њих. Постојао је један снимак лешева тих људи који су се враћали пешке кроз Сахару. У сваком случају, сâм број људи који је илегално покушавао да уђе у ЕУ био је далеко мањи, а био је далеко мањи и број људи који су покушавали да ураде тако нешто, јер су знали да је то опасно, да постоје полиција и војска које ће их спречити и вратити“, каже Јанковић.
Европу су очигледно до сада занимали само бројеви. Међутим, према изјавама званичника, политика према мигрантима из Африке могла би да се промени.
Прошлог месеца француски председник Емануел Макрон, уз оцену да је злостављање миграната злочин против човечности, најавио је нове мере за њихову заштиту које ће ЕУ спровести у сарадњи са Афричком унијом.
Извештај АИ упућује на правац мера које би ЕУ требало да спроведе. Прво, извештај наводи да званичници ЕУ не могу да тврде да нису били свесни озбиљних кршења људских права које су починили либијски званичници, са којима су Европљани срдачно сарађивали.
Брисел се оптужује да није успео да инсталира успешне механизме заштите права миграната и гаранције либијских званичника.
„Недостатак правосудног надзора над процесом притвора значајно је утицао на институционализацију мучења и другог злостављања у притворним центрима“, каже се у извештају.
Питање свих питања ипак остаје — жели ли Европа да прихвати мигранте или не?
