Вест да су после петогодишње паузе, прошле године поново порасли приходи од продаје оружја и војне опреме, ових дана је обишла већину медија. Према подацима Стокхолмског међународног института за мировна истраживања, стотину водећих произвођача оружја остварило је укупно 375 милијарди долара прихода, што је 1,9 одсто више него у претходној години, од чега су 217 милијарди долара оствариле америчке компаније. Иначе, удео САД и Западне Европе у глобалној продаји оружја у 2016. години износио је више од 82 одсто.
Међу западноевропским државама, Британци и Немци бележе раст, а Французи и Италијани пад. Удео руских компанија у глобалним приходима износио је 7,1 одсто. Занимљиво је, поготово у светлу кризе на Корејском полуострву, да су приходи јужнокорејских компанија порасли чак за 20 одсто.
На шта указују најновији подаци Стокхолмског института у ситуацији када се, могло би се рећи, затвара сиријско ратно поглавље, а потпаљује старо-ново жариште на Блиском истоку, одлуком америчког председника Доналда Трампа да Јерусалим призна за престоницу Израела?
Саговорник Спутњика, спољнополитички коментатор „Политике“ Мирослав Лазански истиче да војноиндустријски комплекс јесте тај који диктира многе политичке догађаје у свету, али да најновије податке о продаји оружја не би, нужно, везивао за поједина жаришта.
„Продаја оружја је најисплативији бизнис, посао у којем се паре најбрже окрећу и где се стварају највећи профити. То је нешто чега ниједна држава не жели да се одрекне и закономерност у тој продаји оружја диктира тај тренд раста од два одсто годишње“, каже Лазански.
Он сликовито наводи да, као и конзерва хране, и оружје има рок трајања и зато мора да се обнавља, јер протоком времена нужно долази до застаревања одређених борбених система.
Сви се баве тиме без обзира колико сматрали да то није хумано. Нема државе која не поспешује продају својих војних производа, јер то је, понавља саговорник Спутњика, најбрже окренута пара.
Лазански не спори да сукоби који се одвијају у свету, а свет практично никада није престао да буде поприште, барем неколико симултаних ратних сукоба, поспешују продају оружја и занављање новог.
Свака држава и свака армија настоји да се прво реши старих залиха муниције. Што би ту муницију уништавали, вадили пуњења, занављали новим, ако могу да је употребе у неком ратном сукобу, истиче Лазански. Прво се, како објашњава, лишавате и решавате старих залиха, а када се оне потроше на ред дођу и нова модерна средства. Наравно, све зависи од природе сукоба и од тога ко вам је противник.
„Ниједна земља не жели да буде на репу таквих догађаја. Ако видите да вам се суседна држава наоружава, набавља нове борбене системе, морате и ви, ако не желите да будете објекат политичко-дипломатског иживљавања и објект који ће трпети разне врсте политичких утицаја. Онда и ви морате да следите тај тренд ако сте озбиљна држава. Затим се та спирала само наставља“, објашњава спољнополитички коментатор „Политике“.
Али и наоружавање, односно набавка савремених борбених система, колико помаже да земља направи отклон од могућих политичких притисака, толико може и да значи да се са њиховим увозом увози и политички утицај. Лазански напомиње да неке земље, кад продају борбене системе, то управо условљавају политичким утицајем.
„Преко продаје оружја сигурно да се остварују одређени политички утицаји на земљу која то купи. Куповина, рецимо модерних борбених авиона, није само техничко-технолошки потез, него политичка одлука, с обзором на каснију зависност од испоруке резервних делова, ремонта и осталог“, додаје Лазански.
Чињеница је да је Америка највећи продавац оружја на свету, али пре свега њено понашање светског полицајца допринело је да поједине земље које немају атомску бомбу иду на стварање свог нуклеарног потенцијала, да не би завршиле као Либија и Ирак, констатовао је Лазански.
