00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
21:30
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
Андреј Тарасјев, човек који је задужио Србију
06:55
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Цивилизацијски инферно“ и „Бордел Америка“
16:00
30 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Спира бритком сабљом по српском фудбалу
17:00
60 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Ако бациш камен на прошлост, будућност ће те убити из пушке

© Sputnik / Александар МилачићРуски диригент Михаил Јуровски
Руски диригент Михаил Јуровски - Sputnik Србија
Пратите нас
Оставимо цару царево, а краљу краљево. Ја сам музичар и не занима ме шта говори министар финансија о некој реформи. У политици ми је важно да људи не убијају једни друге, у складу с идејом Достојевског да нормалан човек не може да буде срећан ако је и једно једино дете на земљи несрећно, каже у разговору за Спутњик Михаил Јуровски.
Александар и Олга Зиновјев, 1969. године - Sputnik Србија
Човек који је сметао и КГБ и ЦИА

Угледни руски диригент, који већ тридесетак година живи и ради у Немачкој, поново се сусрео с оркестром Београдске филхармоније, на концерту на којем је наступио и млади јерменски виртуоз на виолончелу Нарек Хакназаријан. Овога пута надахнула су их дела романтичара, Шумана и Листа, инспирисана књижевним ремек-делима Гетеа и Дантеа.

Михаил Јуровски потекао је из угледне музичке породице. Његов отац, Владимир Јуровски, био је композитор, а наш саговорник кренуо је стопама свога деде, прослављеног диригента Давида Блока. Љубав према музици пренела се и на следећу генерацију Јуровских: Михаилови синови Владимир и Дмитриј и ћерка Марија такође су изградили углед у музичком свету.

Поред Вашег оца и деде, важну улогу у Вашем сазревању и музичком развоју имао је и чувени Дмитриј Шостакович. Познавали сте и друге совјетске музичке великане, попут Мстислава Ростроповича, Арама Хачатуријана. Шта је најзначајније што сте од њих добили?

— Сви су они утицали на мене тако што су једноставно — били. Као и мој отац, који је рано отишао из живота, у 56. години. Он се дружио са Шостаковичем, преживели су заједно рат и наставили да се друже. Шостакович је у мом животу одиграо огромну улогу својим постојањем. Значила ми је сама свест о томе да могу да га позовем и да поразговарам с њим када год пожелим… Имао сам прилику да два пута свирам с њим у четири руке, али одлучујуће је било то што сам присуствовао пробама које је водио. Учествовао сам у припреми његове Петнаесте симфоније, разговарали смо, саветовали се… То је био нормални део мог живота, моја подразумевана свакодневица.

Руски редитељ Јуриј Александров, уметнички директор Опере Санкт Петербурга - Sputnik Србија
Свет је изгубио разум: морамо се навићи на живот у лудници

Све се то дешавало у време Совјетског Савеза. Како данас гледате на то време, зашто сте одлучили да напустите земљу?

— Напустили смо Совјетски Савез пре свега због наше деце, јер је било опасно. Нисам видео будућност ни за себе, ни за њих. Због тога смо искористили прилику и прихватили позив из Немачке, из Дрезденске опере, и били смо срећни што нам се та прилика указала. О политици не говорим и нећу говорити, не очекујте то. А што се тиче сећања, постоји изрека која каже: „Човек који на своју прошлост баци камен, из будућности ће добити из пушке“. Не желим из будућности да добијем из пушке, јер је у мојој прошлости и животу у Совјетском Савезу било не само тог лошег због којег смо напустили Москву, него и веома много доброг. То је пре свега повезано с кругом нама блиских људи. Не могу да не искажем искрену захвалност својим учитељима у музичкој школи и Московском конзерваторијуму. То су била светилишта, заштићена од спољног света.

Не говоримо о политици него, једноставно, о једном другом времену. Тада је био Совјетски Савез, а сада је Русија, то је, просто, једна чињеница.

— Да, заиста, сада када долазимо у Русију то је потпуно друга земља. Људи су делимично исти — остарили су, али живе у промењеним условима и у промењеним односима. Не желим никоме да будем судија. Имам свој живот, своју професионалну биографију која је описана у књизи објављеној у Немачкој поводом мог 70. рођендана.

Јерменски виолончелиста Нарек Хакназаријан - Sputnik Србија
У Америци се плашим да ме не убије полицајац, а у Европи бомба

Како данас гледате на Русију, с обзиром на то да живите у Немачкој већ неколико деценија  као Рус или као Европљанин?

— Као Европљанин, дефинитивно. Немамо двојно држављанство. Не желимо да седимо на две столице. Једном смо донели ту одлуку, сви чланови породице, на најдемократичнији начин, нико никога ни на шта није приморавао. Ми одлазимо у Москву, у Санкт Петербург, дружимо се с људима, сарађујем с разним оркестрима, пре свега са Санктпетербуршком филхармонијом. Са задовољством диригујем као гост Оркестру Светланова у Москви, у Руској филхармонији… Веома волимо да путујемо и посећујемо разне земље, али не долазимо кући, не враћамо се дому, одседамо у хотелу, тако да смо, у психолошком смислу, људи из Европе.

Веза Русије и Европе је веома чврста и разни политички и други догађаји не могу да је раскину, посебно када говоримо о култури. Слажете ли се с тим?

— Те везе су суштински веома чврсте, јер музика не познаје границе, то је уметност којој није потребан превод, једноставно иде од срца ка срцу. Или не иде. Понекад ме доводе до очаја нека задржавања с визама, бирократија, оно од чега смо се одвикли у Европи када путујемо из земље у земљу. То су, међутим, ситнице. Ако говоримо о политици, то је област за људе који ту област познају, политиком треба да се баве професионалци. Политика је појава у којој сви мисле да све знају и да све разумеју, а то се увек заврши лоше. Због тога волим да кажем: „Оставимо цару царево, а краљу краљево“. Ја се бавим музиком и мишљење министра финансија поводом неке реформе не интересује ме много. Ја сам професионалац у свом послу. У политици ми је важно да људи не убијају један другог. Живим у складу с идејом Достојевског да нормалан човек не може да буде срећан уколико је и једно једино дете на земљи несрећно. То ми је блиско, то је духовна сфера.

Борис Ејфман - Sputnik Србија
Русија је носилац хуманих идеја, градитељ, а не рушилац

Добро је, ипак, када уметник коментарише свет око себе, због тога што је важније чути уметнике него политичаре.

— То је потпуно тачно. У руској традицији уметници, посебно истакнути, били су пророци. Због тога је свака премијера Шостаковича била друштвени догађај, не само у Совјетском Савезу него у целом свету. Људи су чекали шта ће рећи Солжењицин или Маркес, чекали су поставку нове представе на Таганки. Као што су чекали, рецимо, шта ће рећи Толстој, Достојевски, или Чехов. Речи ових људи, или њихова дела, били су веома важни за човечанство. Важни су и данас. Ако уметник није хуманиста, ако нема хуманистичку идеју, него се бави разарањем, онда није уметник. Ми смо луде којима је дозвољено да краљу, цару, императору говоре истину. И потребно је да сваки уметник буде свестан тога, јер када изађе на сцену, када ради свој посао, не треба да осећа страх, него одговорност. Музика је као увеличавајуће стакло — она увеличава и духовност и бездуховност, а у данашњем свету је духовност веома важна.

Када је реч о музичком животу Русије и Европе, постоје ли данас разлике у тој сфери?

— Разлике нема. У Немачкој је подршка државе врло велика, а мислим да је и у Русији практично исто. Није, дакле, реч о спонзорисању, него о улагању у духовни потенцијал народа. Постоје разлике у уређењу те сфере унутар самих земаља, али када говоримо о самом резултату, о квалитету, ту разлике нема. Могу да судим и по сопственим наступима. Моји концерти се продају веома добро, много је публике, исто је и на концертима мојих колега и на оперским спектаклима, и у Москви и у Санкт Петербургу све је распродато. У Европи постоји интересовање за симфонијску музику, а што се тиче театра, ситуација је нешто лошија, јер нису сви људи који иду у театар спремни за експерименте савремених редитеља који успевају да униште првобитну замисао аутора. На пример, „Боеми“ се догађају у космосу. А због чега?! Можда сам постао конзервативан, али мислим да је успешан експеримент када се идеја уклопи у основни материјал, а ако тога нема, није успешан. Понекад веома желим да видим духовну суштину дела представљену без насиља и без притиска. А уместо тога видим Тристана и Изолду који су утерани у кухињу или седе у ресторану, или Евгенија Оњегина у подземном пролазу. Све то може да постоји, али мора да постоји и оно право, а с тим сада ствари иду теже.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала