Генерал Крга каже за Спутњик да би Путинов потез могао да буде нови модел реаговања великих сила у кризама: када се неки задаци обаве, да војска те велике земље треба да се повуче и остави домаћим политичарима и генералима да се брину о својој земљи.
— За Русију је добро да тамо више нема губитака, а добро је и за смиривање кризе, јер свако повлачење снага подразумева да је врхунац кризе решен, да су разбијени припадници Исламске државе. Свако ко се залаже за мир, за решавање проблема, требало би ту одлуку да поздрави.
Америка жели да и њихови војници остану у тој земљи. Kад бисте Ви били главнокомандујући у Сирији са руске стране, шта бисте им рекли?
— Актуелна власт Сирије неће на то да гледа благонаклоно, тим пре што има довољно доказа да је Вашингтон подржавао оне који су се борили против Асада. Подржавали су у одређеном смислу и сиријске Kурде, па може да дође до проблема везаних за присуство њихових снага и за то кога ће они даље да подржавају. Амерички боравак и присуство нису никад пасивни, увек се одвијају неке активности за које је неизвесно у ком правцу ће ићи. Сиријске власти су због тога забринуте, али не чуди понашање САД које желе да буду присутне на том трусном подручју. Тамо има још много проблема који могу поново ескалирају или се претворе у нешто због чега Американци желе тамо да буду присутни.
Председник Путин је обишао Египат и Турску. У Египту је најавио стационирање руских авиона. Kолико је то битно геополитичко место у овом тренутку?
— Веома је битно. Египат је један од центара исламског света. Нови је феномен да је у протеклих неколико месеци Путин контактирао четири најизразитија центра исламског света — Египат, Саудијску Арабију, Ирак и Турску. Док сам био на служби у Москви, видео сам да Руси имају веома коректне ставове према припадницима исламског света. Тамо има доста федералних јединица где су муслимани већина, као што су Ингушети, Дагестан, Чеченија, и они настоје да са њима имају добре односе, па је то искуство пренето и на шири план. У политичком смислу, то је свакако доказ јачања утицаја Руске Федерације на глобалном плану и на простору Блиског истока.
Путин се у Анкари сусрео са Ердоганом, и најављено је да ће Турска купити С-400. Колико то забрињава Запад и НАТО, чија је Турска чланица?
— Поред геополитичких и војно-стратешких питања ту су и комерцијални интереси појединих земаља и корпорација. Нормално је да би Американци више волели да Турци купују њихове системе „Патриот“ него руски С-400. Међутим, Турска и даље оптужује Гулена да је из Америке организовао пуч против Ердогана, док је Русија подржала Анкару у обрачуну са пучистима. Ту је Русија поентирала, и то се одражава и у комерцијалној сфери.
Палестинско руководство је саопштило да је одлука Доналда Трампа да призна Јерусалим за престоницу Израела „објава рата“. Да ли Трамп сада прави ново жариште или је само подгрејао нешто што је већ раније постојало?
— Криза Палестинаца и Израелаца је стална, али се испољава различитим интензитетом. Надам се да ће, без обзира на све најаве које смо чули последњих неколико дана, поново и једни и други да схвате да је решење само за преговарачким столом. Нови рат није ничији интерес. Било би добро да воде рачуна да не дође до почетка ескалације, јер то је феномен у оружаним сукобима. Кад се откачи спирала насиља — једни опале из Палестине гранату или ракету, ови узврате — онда је то тешко зауставити. Питање је да ли су Израелци схватили да су толико јаки у овом тренутку, имајући у виду и подршку САД, да могу да иду на решавање спорних питања са Палестинцима. Једном сам у разговору са Палестинцима рекао да бисмо волели да се питање KиМ разреши, а саговорник ми је рекао да то није добра идеја и да би било добро да Србија чека да буде на врхунцу моћи како би решила проблем. То је њихова филозофија и у односима са Израелцима — они чекају зенит моћи на међународном плану да могу да издејствују помак у своју корист. Са становишта националних интереса, то није лоша филозофија, али питање је процене да ли је реална или није.
Амерички невладин Савет за спољне односе о потенцијалним претњама за САД у наредној години, по опасности је ставио Балкан на треће место, одмах после Северне Кореје и радикалних џихадиста. Како смо се нашли на овом списку, када је на Балкану већина држава у чланству ЕУ и НАТО-а?
— Савет за спољне односе је веома утицајна организација и многи амерички лидери су чланови те организације која има своје медије. Балкан су ставили на високо треће место јер се у Стејт департменту сматра да проблеми у овом делу света нису разрешени до краја. Имају проблем око БиХ, Републике Српске, KиМ, а плаши их и питање Македоније, која има велики проценат Албанаца. Уложени политички напори и финансијски трошкови нису се одразили на резултате решавања кризе на Балкану.
Да ли предлог Мартина Шулца о формирању Сједињених европских држава може да буде спас за садашњу Европу?
— ЕУ је већ скоро десетак година у својеврсним унутрашњим превирањима како да изгради свој идентитет, јер у супротном нема шансе да опстане као творевина. Има ту различитих приступа, неки су предлагали формирање концентричних кругова, а било је и мишљења да ЕУ неће опстати ако не буде поштовала националне државе. Тренутно, видимо реаговања такозване „нове Европе“, „Вишеградске групе“, и тешко је претпоставити да су створени услови да се иде у чврсту интеграцију, као федерација где би свака од националних држава морала да се одрекне дела свог суверенитета. Вероватно би спољна и монетарна политика, као и безбедност и одбрана, биле на заједничком нивоу. Још све државе нису спремне на такав корак, али није лоше да се та идеја делегира за размишљање. Појединцима је досадило да не могу готово ништа да се договоре у Европској комисији, па мисле да је модел федералног уређења погоднији него садашњи.
Да ли је могуће да Европа има своју војску?
— Могуће је, ако се на политичком нивоу уреди у неку врсту чвршћег савеза. Написао сам у једном раду да је то могући избор Србије. Ако би постала чланица ЕУ, ако би се интегрисала на политичком и економском плану, било би нормално да се Србија кроз безбедносне и одбрамбене структуре чвршће веже за тај савез. Ми имамо доста заједничких акција и учествујемо у мултинационалним операцијама у неким земљама света. Теоријски, то је могуће, а да ли ће бити практично — видећемо.
Колико је такозвана држава Косово далеко од пријема у НАТО, с обзиром на готово свакодневне изјаве да их нико неће спречити да уђу у Алијансу?
— Они су далеко јер немају независност у пуном капацитету. Када би се сабрао број становника земаља које су признале независност Косова, показало би се да су у мањини. То стремљење приштинских званичника, не само кад је у питању НАТО, већ и УН и друге организације, често нема реално покриће. Изјаве такве врсте дате су због унутрашњих политичких односа и позиционирања појединих политичара. И бринем и не бринем. Доста су тога они остварили уз подршку својих ментора, али ће и ти ментори после озбиљне анализе да закључе да ли је то у интересу не само њих већ и Балкана.
Да ли сте видели шта се дешавало на последњем вечитом дербију Партизана и Црвене звезде и колико вас та чињеница забрињава?
— Цитираћу неког стручњака који је рекао да смо и ту копирали европске стадионе, где се догађају слични сукоби. Ти млади људи треба гледају утакмицу и да навијају, али видимо да се насиље са улица преноси на стадион, што није добро. Добро је што су играчи и руководство једне и друге екипе дали коректне изјаве у правцу помирења и међусобне подршке, али бих волео да се то више не понови.
