Ломпар, који радије користи термин интелигенција, истиче да реално живимо у друштву техницизоване цивилизације где се уместо оригиналности тражи ефикасност, а „ефикасан је само кључ који отвара све браве, самим тим потребна је само једна врста извршилаца“.
„Наша цивилизација је у неком смислу ставила у страну појам духовне структуре друштва. Постоји нешто што бисмо могли да назовемо идеолошким сервисом друштва и идеолошким сервисерима, а то се везује за моћ“, наводи наш саговорник, који сматра да је прокламована аутономија интелигенције, која је постојала у епохи модерне, гурнута у страну.
„Извршилачки синдром“ веома угрожава културу, образовање и науку, упозорава Нада Поповић Перишић и додаје да би задатак елите требало да буде да критикује власт и буде њен коректив, али под условом да има јасан концепт и програм за који се залаже. Према Ломпаревом мишљењу, елита би по позвању требало да буде субверзивна, али чак и кад су такви, аутономни интелектуалци попут Ноама Чомског маргинализовани су у мејнстрим медијима
С друге стране, сматра он, српски интелектуалци су „бескрајно размажени, сматрају да никоме ништа не дугују, хоће да прођу живот без огреботине и научили су да живе у заштићеној позицији, а главно им је само да осете где је вектор где то могу да продуже“. Проблем је и што средина не награђује изолованог појединца и ако мењате општи ток кретања тешко ћете наићи на подршку, наводи Ломпар уз оцену да чак универзитет карактерише чудан сплет споразума по систему: „Не дирај ме, не дирам те“, што умртвљује и успављује студенте.
Прва и Друга Србија
Универзитет је, надовезује се Нада Поповић Перишић, изгубио функцију да негује моралне и интелектуалне вредности и тиме што је начин на који се вреднује универзитетски рад и напредовање из једног звања у друго сведен на квантитет, чиме је универзитет примирен и натеран да ћути.
Према Ломпаревом мишљењу, и у свету је, генерално, питање вредности стављено у страну, а успостављен је систем који тежи да критичку функцију мисли што више разблажи и сведе на секундарну појаву.
Наша елита фактички је успавана, изгубила је критичку свест, али оно што је додатни проблем јесте што је наша елита још и подељена: стално причамо о Првој и Другој Србији, а да ли постоји нешто што би било мост између те две елите и што би их ујединило око оног што је кључно за Србију?
„Теоријски да, практично не“, изричит је Ломпар, мада додаје да се теоретски може осмислити модел у којем би се успоставила извесна равнотежа, „само треба да представници грађанске интелигенције заступају српске националне ставове, а представници националне интелигенције да заступају универзалне грађанске вредности“.
Практично није тако зато што се на тим поделама рефлектују дубоки интереси који цепају наше друштво, ти интереси имају свој материјални и статусни вид, а није реално да у овако оштрој политичкој борби очекујете да та подела ишчили.
„Ми смо дубоко подељене друштво и врло је тешко успоставити било какву комуникацију, јер то више нису само теоријска, него и практична неслагања. То је објективна ствар и мислим да је она у доброј мери подстакнута са стране“, објашњава професор.
Са оценом да је подела готово па безнадежна слаже се и Нада Поповић Перишић, која истиче да у дискусијама два супротстављена табора уместо аргументације имамо да се на морализаторски начин дезавуише противник.
Какве су заиста биле деведесете?
У таквим околностима тешко је постићи и минимални договор у оквиру елите у вези са кључним српским интересима, слажу се наши саговорници. Према Ломпаревим речима, тачка преламања је интерпретација догађаја из деведесетих година прошлог века.
„Ми немамо ту врсту интелектуалне еманципације да кажемо да у деведесетим ствари нису изгледале онако како су изгледале мени као критичару режима. Прошле су неке године и видео сам да у нечему нисам био у праву. Ми који смо критиковали тај режим нисмо уважавали објективни положај распада државе и спољне чиниоце, ми смо то багателисали, апсолутизовали смо ствар демократије. После 5. октобра је дошао поредак који је стигматизовао тај режим, али је он себе истрошио и сада имамо да се једним другим процесом багателише ствар демократије — кад им кажете демократија као да сте их опсовали“, примећује Ломпар, који признаје да пре 20 година неке ствари није добро сагледао.
„Нити су деведесете биле такве какве смо их видели као критичари, нити су такве какве хоће да их покажу њихови апологети, нити је ствар данас у томе да се потпуно минимализује ствар демократије“, истиче он.
Нада Поповић Перишић додаје да су у Србији ретки они који су покушали да расветле макар неке делиће догађаја иза нас, а да је међу подељеном елитом свако задржао свој став, укопан у позицијама из којих се не може направити сарадња. А савез би морао да постоји, нарочито у култури, истиче она.
На питање да ли док смо заглављени у преслишавању о томе ко је где био деведесетих, пуштамо да нам промичу важније ствари које се тичу националних интереса, попут тога да Хаг пише своју историју Балкана, Ломпар каже да ни нас нико не спречава да пишемо своју историју.
„Држава би морала да схвати да је потребно да вас у одређеним стварима заступају људи који нису ваши политички истомишљеници. Ми немамо сагласност у културном смислу, а то је дубља сагласност од политичке, ми немамо сагласност како да помиримо модерност и једну врсту националне дужности и никако не успевамо да докажемо да изразито модерни људи треба да буду и национално одговорни, а то је најбоља одбрана од сваког негативног деловања национализма“, каже он.
На питање како избећи ситуацију у којој ће интелектуалци из два табора једни другима пришивати етикете националиста, односно издајника, Нада Поповић Перишић истиче да бити савремен и оријентисан ка светским вредностима не значи да треба да „пљујете своју земљу“.
„Ја сам патриота са становишта љубави према својој земљи, а политичка опредељења су нешто о чему можемо да дискутујемо“, каже она, уз напомену да би и медији морали да се понашају много одговорније.
Фашисти и издајници
„Ако хоћете да уклоните термин издајник, они које тај термин вређа морају да уклоне термин фашиста. То је толеранција. Та чињеница би морала да буде обострана, али то није могуће, јер су интереси објективно сукобљени“, каже Ломпар.
Он подсећа да и у свету постоји спор између универзалиста и културалиста, а тај спор има рефлекс и код нас где, како каже, добија политичко убрзање и нешто што је погубно, а то је ужасан примитивизам.
Да ли је пут да се постигне консензус елите отварање унутрашњег дијалога о свим кључним националним питањима попут овог који се води о Косову и Метохији? Можда, али на други начин, одговара Ломпар.
„Овде је власт преузела на себе сувише. Реално гледано, кад ви видите шта се изговори на унутрашњем дијалогу, а шта се медијски презентује, то су две различите ствари. Особина је сваке политике, па и наше, да функционализује оно што сама организује. То је и за саму власт лоше“, уверен је Ломпар.
Он примећује да су политичари склони да не чују друге кад су на власти, а кад оду с ње зову вас и кажу: „Зашто ми ниси рекао?“.
„’Па рекао сам ти, само ме ниси чуо‘. Власт као да оглуви људе и они губе идеју о томе да је потребно слушати и оне који не мисле као ви. Унутрашњи дијалог би могао да буде, под условом да и једна и друга страна буду спремне на самокорекцију: исфилтрирати своје мишљење у прошлости, признати заблуде и схватити да нико не поседује апсолутно знање, него покушати да се у мешавини начелног и прагматичног, модерног и националног нађе нека равнотежа, која ће нас спасити од примитивизма, који ће нас потопити и за десет година нећете имати никог да вас чује о овим стварима“, упозорава на крају Ломпар.
