Експерт Венецијанске комисије учествоваће у изради нацрта будућих уставних промена које се односе на правосуђе. Он би требало тим поводом да дође у Србију и да даје стручна мишљења на предложена решења Министарства правде.
Нацрт ће, ипак, на крају морати пред Венецијанску комисију, без чијег позитивног мишљења нема усвајања промена највишег акта у држави. Дакле, Венецијанска комисија није шала. То је тело Савета Европе чије мишљење Европска комисија консултује приликом оцењивања владавине права у државама.
Подједнако добар у захтевима за испуњавање услова је и Међународни монетарни фон (ММФ). Откаже „љубав“, односно кредит, чим оманете на неком од задатака које вам је таксативно испоручио по питању макроекономских и фискалних показатеља. Нема ништа на лепе очи.
Иако то није била обавезна ни за све европске универзитете, Србија се с пуно наде 2003. приклонила Болоњској декларацији, која представља основ високог образовања у Европској унији. Када не умемо сами, онда универзитетски живот треба да уредимо по угледу на најбоље. Мада најбољи, као што је познато, не уче по „болоњи“. Врло брзо се испоставило да нам таква врста калемљења још није донела добар плод. И не само нама.
Видећемо како ће проћи дуално образовање којим треба да обогатимо средњошколски систем по угледу на Немачку и Швајцарску. Некада смо управо у те земље извозили радну снагу познату по стручности. Шта се у међувремену догодило да то не умемо? Оно што се некада у нас звало обавезна пракса за ученике средњих стручних школа, сада је преточено у пре недељу дана усвојен закон према рецепту двеју земаља у којима дуално образовање добро функционише.
У преписивању закона смо се, уосталом, извештили, јер то нам је у обавези кандидатског посла. То да нема битнијег закона који смо последњих година усвојили, а да претходно није ишао по „зелено светло“ у Брисел, већ је општепозната ствар. Ако ћемо у ЕУ, морамо поштовати и ЕУ мустру.
Да не идемо даље о томе може ли домаћа памет ишта сама да испослује у Србији?
Да ли смо заборавили како је Венецијанска комисија само 16 дана по усвајању Устава Србије 2006. године добила задатак да Савету Европе достави мишљење о истом. Ваљда зато што није пре усвајања отишао на експертизу, мада су „венецијанци“ још 2005. нама доставили своје мишљење. Коначно усвојени текст Устава је припремљен и усвојен веома брзо, правдала се Комисија.
У накнадној експертизи, оценила је да су неке одредбе доста испод европских стандарда, а неке нејасне или контрадикторне. Базирала се, наравно, на преамбули у којој се Покрајина Косово и Метохија сматра интегралним делом територије Србије, што је у Устав ушло у минут до дванаест. Било је ту још примедби, између осталог и зашто је службени језик само ћирилица, а не и латиница.
Зато почетком 2013. године приликом предложених измена Закона о судијама и Закона о уређењу судова била конкретна у примедбама и предлозима, као што ће вероватно и приликом ове најновије експертизе уставних промена.
Са ММФ-ом је, додуше, нешто другачије. Ако хоћеш паре, мораш и да испуниш услове. Осим што они некада по земљу могу да буду и контрапродуктивни.
Тако је недавна констатација премијерке Ане Брнабић у контексту обнављања аранжмана са ММФ-ом произвела различита размишљања. „Очито је добро имати некога да вам даје темпо, ритам реформи, са ким разговарате о приоритетима, и све то је велика предност. Међутим, понекад је ММФ оштрији него што је потребно, и у том смислу би нови споразум могао да омете раст“, рекла је Брнабићева.
И док су неки економисти мислили да нам је ММФ и даље неопходан да „не би правили глупости“, други су сматрали да је стабилизација постигнута и да нам не треба чврста рука ММФ-а већ високе стопе економског раста.
Биће, вероватно, на крају да су у праву они који сматрају да ће одлука о томе да ли треба да питамо ММФ где ћемо и којом брзином трошити оно што смо уштедели, бити политичке природе.
Те политичке природе није лишена ни Болоњска декларација, која, како у њој пише, треба да споји студенте свих европских земаља, како би се уклониле границе међу државама, и како би студенти неговали идеје заједништва, колективног духа и солидарности. Баш лепо.
Али то није све. Тај процес, како су осмислили творци „болоње“, треба да доведе до тога да „студенти постану освешћени грађани, који су свесни светске економске и политичке ситуације, и који су способни да промишљају о свету и другим друштвеним групама“.
Без „болоње“ бисмо, дакле, били несвесни и необликовани. Зато је и направљена. Као да дотле наши, али и други универзитети нису школовали врхунске стручњаке и научнике. А од тих обликованих, наравно, тешко постају врхунски. Зато елита не ради по „болоњи“ — Кембриџ, Оксфорд, Швајцарски федерални институт за технологију који је дао 21 нобеловца, Единбург, Универзитет у Ослу…
Али Србија није елита, и зато није питање уме ли она ишта од овога сама, без тутора, него има ли право на то. Јер систем тако функционише. А непослушност кошта. То смо већ искусили дебело. И отуд опет та Венецијанска комисија. Да се случајно опет не отмемо контроли.
