Издавачка кућа „Партизанска књига“ из Кикинде објавила је недавно роман „Сребрна магла пада“ Срђана Срдића, аутора који је претходним делима, романима „Мртво поље“ и „Сатори“, збиркама прича „Из природе“ и „Сагоревања“, као и збирком есеја „Записи из читања“ ускомешао књижевне кругове и стекао бројне поклонике међу читаоцима.
Роман „Сребрна магла пада“ тешко је препричати или укратко објаснити: његови јунаци су мушкарац и жена чији се токови свести и унутрашњи монолози смењују, додирујући се у неколико наврата у дијалогу. Њихове приче до читалаца стижу у фрагментима, наоко неповезаним, због чега свако ко узме ову књигу у руке мора озбиљно да се посвети тексту да би га разумео.
Мушки глас долази из аутоизолације, то је глас бившег писца који се добровољно повукао из сопственог живота. Други је глас жене у кризи средњих година, чији брак не функционише већ дуго, која је професионално осујећена, јер се културни магазин за који је радила гаси. Њихове почетне позиције су, како каже Срдић, такве да захтевају битне поремећаје у језику, односно интервенције које можда нису свакидашње, чак ни у књижевности.
„У овом роману у центру моје пажње била је прича о томе шта се дешава када комуникација није могућа. Шта се догађа на разини два људска бића која би требало да у неком моменту остваре највећу могућу блискост (говорим на једној страни о односима мушкарца и жене, а на другој о односима родитеља и детета), ако се ти токови прекину, каквим се језиком то може испричати?“, објашњава наш саговорник.
Овај роман има необичну, разбијену структуру. На који је начин грађен, да ли је настао као целина која је растављена, па затим поново састављена на нови начин или је реч о неком другом поступку?
— Болујем од математичке пројекције у роману. Никада ми се није десило да почнем да пишем роман, а да не знам како он у структуралном смислу изгледа. Овде ме је највише бринуло то како ти људи говоре, посебно како говори женски глас. Ако тај глас добија доминантно место у тексту, шта то значи по мене? Прича је тачно оно што је читаоцу потребно да реконструише ствари, ништа више од тога. Истовремено, постоје најмање три поглавља која су мени у емоционалном и људском смислу врло тешко пала. Једно од њих ме је чак навело на питање да ли би литература требало да преиспитује баш све аспекте људског живота и теме које повређују људе, а видим по реакцијама да ће посебно бити невоља с једним поглављем.
О којем је поглављу реч?
— Да бих објаснио страхове свог мушког јунака, током писања су ми савршено добродошле две изразито трагичне референце глобалне природе. Једна се односи на монструозну фотографију леша сиротог курдског дечака, чије је тело освануло на обали у Турској. Она је опште место данас. Она показује на најдубљи могући начин однос одраслих према деци – како се одређене ствари из света одраслих рефлектују на судбину деце. Друго поглавље ми је пало најтеже од када се бавим овим послом, јер је реч о случају који је такође изазвао глобално узнемирење, али краткорочно. То је случај америчке тинејџерке која је на својој страници на Фејсбуку оставила драматично узнемирујући снимак — последњих 42,5 минута свог живота. То је изазвало полемику америчке и светске јавности о томе какве би садржаје Фејсбук требало да санкционише. Кад сам одлучио да се овај моменат нађе у књизи, тог снимка већ није било, није био лако доступан. Успео сам да га пронађем и осам-девет пута сам то гледао. Не бих никоме препоручио да то ради. Нешто теже ми се није десило. Све време сам размишљао о томе да ли се тиме треба бавити, а онда сам једноставно разрешио случај — дете је упутило поруку. Општу поруку свима. Закључио сам да литература не мора да буде поље злоупотребе, већ може да буде поље успомене. То је трагична ствар, а одговарала је ситуацији у којој мој јунак борави у изолованом простору и страху.
Како писац види излаз из таквог света, да ли је то љубав, или изолација, можда стварање?
— Нема излаза, свет се неће променити. Ми живимо у поодмаклој фази историје цивилизације. Оно што је есенцијално у људској природи никако се не мења. То не значи да би требало ћутати. Требало би говорити, то је врло важна ствар. Требало би говорити о стварима, тражити формалне начине, тражити прави језик којим се ствари исказују. Завршио сам ову књигу оног тренутка кад сам рекао себи: то је то, могу то да испричам на тај начин, нужно је да буде испричано на тај начин, и то је мој максимум. Максимум мог знања, емоционалног улагања, талента. Требало би да свако дâ одговор за себе, да легне увече и каже да је урадио више добрих него лоших ствари и свет ће боље изгледати него сад.
Поједина поглавља су праћена сугестијама шта би требало да слушамо док читамо та поглавља. И сами ликови су као јунаци музичких спотова, као да улазе у кадар и излазе из њега, око њих се догађају неке сцене. Због чега је Вама било важно да читаоци слушају одређену музику док читају роман?
— Од прве књиге ми се учинило да могу да направим извесне посвете људима, ауторима музике која је мењала и мења мој живот, која га је оплеменила. Показало се да популарна култура и музика, чак и у својим радикално авангардним формама, носи поруке које би у одређеним деловима текста могле да буду потребне. Овде је у питању била моја намера да женски глас, кад год се појави, прати једна од музичких сугестија, а читалац који покуша да укључи музику у оном моменту кад му је то сугерисано, може на једном вишем нивоу да допре до тога како синтаксички текст функционише, јер ја сам писао те делове слушајући баш ту музику. Врло сам брижљиво бирао музику и знам зашто је то тако. То је мој најдаљи музички експеримент у прози.
Какву књижевност Ви волите да читате, ко су Вам узори, шта Вас доводи до таквог начина писања?
— Сви моји послови, а нема их мало, заснивају се на читању и писању. Одредио сам свој живот тако да будем у непрекидном контакту са књигама и текстом. Нисам одустао од оних аутора који су мени били најинтересантнији, од Кафке, Бекета, преко савремених писаца, попут Пинчона, Дона Делила, Кормака Макартија, или аутора какав је био Дејвид Фостер Волас. Ипак, што сте више књига прочитали, теже је доћи до оне која би вам евентуално била интересантна. Добро је кад човек схвати колико је слаб, без икаквог идолопоклонства према тим људима, и кад схвати шта све мора да уради да би се приближио ономе што они раде.
Како видите нашу савремену књижевност?
— Као уредник и сувласник куће „Партизанска књига” у контакту сам са људима који би желели да објаве своје књиге, са рукописима који некада траже савете приликом рада на својим текстовима. Не можемо да будемо пресрећни оним како изгледа наша књижевност данас, зато што смо напустили образовни модел који је постојао до ’91. године, у којем је књижевност била веома важан део школског програма и културне политике. То питање се није постављало. Живимо у моменту када књижевност више није императив, чак ни у школском систему. Изразито је скрајнута. На књижевним вечерима нема ученика гимназије, студената књижевности, професора књижевности. То није само наш случај. Књижевност као нешто што је живо не постоји. Више не постоји могућност да аутор функционише као тумач неких битних питања у склопу друштвене стварности. Ипак, књижевност је остала у рукама људи које то интересује. Сви ми пишемо за читаоце, али не ради се ово за данас, него за време које долази.
Шта је данас ново у књижевности? Шта може ново, револуционарно да се догоди у књижевности, шта се од ње може очекивати, посебно ако имамо у виду нове форме комуникације, друштвене мреже, СМС поруке, поруке на Твитеру?
— Све је већ покушано. Неки ће рећи да претерујем, али мислим да читање као такво више неће ни постојати. У генерацијама које долазе не видим никакав порив за читањем које подразумева тумачење. Имаћемо књижевност, у књижарама ће постојати неке књиге, неки ће се људи звати писцима, али то неће имати никакве везе с мојом генерацијом, а камоли са старијим генерацијама.
Видите ли то и у сусрету са људима којима држите креативне радионице?
— Они су последњи Мохиканци једног, можемо слободно рећи, архаичног виђења књижевности. Не видим никакву шансу да се то не деси. Ми ћемо бити сведоци тога. Нас неће разумети те генерације, ми нећемо разумети њих, али то је у реду. То је некад еволуција, некад деволуција, некада нам се то не допада, али не треба само нас питати. Људи који долазе направиће књижевност онакву каква њима одговара. Ја сам срећан у књижевности која је ту за мене. Она се никад неће вратити на оно што је било раније. Никад нећете имати испред библиотеке редове људи који желе да читају класичне романе из 19. века и да посвећују 10-15 дана једном роману од 900 страна. С „дајжест“ школским системом то се не може вратити, бар не ускоро.
