И за успех и за неуспех се треба спремити, констатује за Спутњик Ивица Осим, последњи селектор Југославије и тренер чији репрезентативни успех са Светског првенства 1990. у Италији нико од (новонасталих) држава са простора бивше Југославије није срушио већ три деценије.
Питање је да ли ће то успети и Младен Крстајић, који је селектор Србије постао тик пред Нову годину, а до тада је био в.д селектора после смене Славољуба Муслина, човека који је као први у групи изборио пласман на Светско првенство у Русији.
Можда српско (фудбалско) јавно мњење није било спремно на успех, иако Муслинову смену правдају неспремношћу на неуспех, јер није хтео да позива одређене играче у репрезентацију.
Као да је било некад
„Сви ти играчи су после тога дошли на трансфер-листе. И сви су лако нашли место у Европи, Југославији и већим клубовима у Југославији. Били смо понесени њиховим знањем и играма, па смо пролупали и почели да сањамо о стварима несвесни ситуације. Нисмо је саживели онако како треба и обило нам се о главу“, указује популарни Швабо на случај своје генерације играча које је тренирао.
Србија је пласманом, додаје он за Спутњик, доказала да има и тим и селектора.
„Ми смо наследили неке ствари, јер смо увек били задовољни са стварима које су нам припадале онако нормалним путем. Сматрао сам увек, и ми смо увек тако мислили, да Југославија као Југославија, као држава, не као сила већ фудбалска велесила, заслужује да увек буде квалификована, да увек буде на светским првенствима, европским, без неких проблема“, подсећа Ивица Осим за Спутњик.
Међутим, истиче он, дуго је владало мишљење да је велики успех кад се неко квалификује, иако, објективно гледајући, с обзиром на онај број играча који је изашао и који игра по Европи, то не би требало да буде нешто упитно.
„Толико играча игра по Европи да би могле три-четири репрезентације да се саставе. Ево, сад да вам искрено кажем, ова последња репрезентација која је била у Италији 1990, била је основа за све репрезентације које сад наступају“, напомиње Осим.
Ово што се догађа фудбалској Србији данас, наводи за Спутњик искусни тренер Иван Голац, само су последице ствари које су се догодиле пре много деценија. Не смемо никад заборавити врло важну и битну чињеницу, наглашава он, да је Србија једна од најталентованијих фудбалских нација и да смо и у време мог играња и после тога били највећи извозници фудбалера на свету.
„Били смо и испред Аргентине, испред Бразила, који су од тога направили индустрију, а ми смо направили сиротишта и обданишта. Једноставно, никад нисмо били квалитетно, ни умно ни домаћински вођени јер да јесмо, Југославија би морала да буде најмање једанпут светски првак, а европски кад год је хтела“, категоричан је Голац за Спутњик.
Не ваља кад играчи солирају
Нажалост, каже тај тренер, увек преовлађује лични интерес и интерес кумства, пријатељства и неких врло небитних и неважних ствари које су важне на други начин. Али кад је у питању овај посао где знање и умеће долазе до изражаја, онда нас они доводе у ситуацију у којој се тренутно и налазимо.
„Тако да за мене и није изненађење ово што се догодило и што се догађа. Наравно да је срамота за државу која се пласирала на Светско првенство да два месеца после тога има в.д. селектора“, јасан је Голац.
Кад говоримо о фудбалу, указује Голац, апсолутно у свему морате имати много озбиљних ствари — од озбиљне државе која ће поставити озбиљне законе, морате имати и стварати озбиљне институције, те институције ће имати најквалитетније и најбоље људе, а како каже, нажалост, у фудбалу то никад није било тако.
„Да бисмо то направили, прво морамо направити озбиљан Фудбалски савез и довести озбиљне људе. Јасно је како се у савез долазило, како се долази, јасно је како се играчи селектирају. Па не може у савез доћи почетник тренер да тренира било коју селекцију од 17, 19, 21 годину. То показује да смо и незрели и нездрави и долазимо у ону најнездравију категорију непоштења. Изгледа да су наше процене катастрофалне, односно да их и немамо“, посебно истиче Голац.
Решење је, предлаже тај искусни стручњак, потпуно нови начин и приступ игри, где ће квалитет, знање и умеће доминирати, где ће људи од интегритета, знања и искуства бити део те игре и постављати једноставно правила игре која ће бити квалитетна.
Натраг у фудбалску лабораторију
„Овако идемо на светско првенство, пласирали смо се, што је врло важно и битно, као први у групи, што се ретко кад догађа. И шаљемо неозбиљну слику. Мислим да треба много промена како у Савезу, тако у клубовима, а и шире“, категоричан је Иван Голац.
С друге стране, Ивица Осим, поредећи време његовог селекторовања и ово данашње, каже да је имао и леђа од тадашњег председника Савеза Миљана Миљанића и фудбалских људи који су били ауторитети у то доба.
„Тако су се после примирили сви. То више није било питање имена, мада је било врло неугодно кад вас неко пита зашто тај, зашто тај, зашто тај, зато што се зове овако или овако. Мада, више је притисака било из неких средина, клубова, који су се осећали као да су они нешто више од осталих. И понашали су се као да је њихово право да се мешају у све послове, да они састављају шта хоће и оног момента кад се не деси баш тако по њиховом, онда добијате непријатеље. И под таквим притиском човек мора да се навикне да ради. И да се привикне на то“, саветује Осим.
Препотенција је, тврди Ивица Осим, главни проблем свих фудбалских репрезентација насталих на простору бивше Југославије.
„Ми смо тада били мала држава као Југославија, али смо били изузетно препотентни. Ми смо били са ставом: није нико бољи од нас. Мало да смо се спустили, можда коју степеницу, да смо били скромнији у оценама, онда би то можда и другачије било. Јер код нас је све било небеско“, напомиње Осим.
Никад нисмо били објективни сами према себи, додаје Швабо, и кад бисмо нешто направили и кад не бисмо.
„И онда смо претеривали. Кад не би направили успех, онда поготову, онда смо катастрофа. Ми смо знали више себе вређати него друге“, критикује искусни селектор.
Да је ФИФА, има озбиљну тезу Осим, била 1990. стриктна као кад је суспендовала репрезентацију тадашње Југославије са Европског првенства у Шведској и да је прекинула Светско првенство у Италији, ситуација би била другачија.
„Не би било свега онога белаја. Ипак смо ми били везани за фудбала који нас је на неки начин држао, одржавао“, закључује Осим.
