Дубока политичка криза која дрма земљу још од парламентарних избора октобра 2016. године, чини се да је током 2017. само још више продубљена, па се може очекивати да ће 2018. бити и година почетка њеног коначног расплета.
Упоредо са политичком кризом галопира и социо-економска криза, па ће први јануарски дани сходно претходно одобреној одлуци Владе донијети многа значајна поскупљења и додатни пад животног стандарда.
Тако Нова 2018. година у Црној Гори почиње повећањем стопе ПДВ-а са 19 на 21 одсто, као и акциза на цигарете и газирана пића. Такође, биће веће и цијене горива и електричне енергије, извјесно је и поскупљење воде, а крајњи циљ Владе је да путем повећања пореза и акциза из џепа грађана и привреде у 2018. години приходује додатних 90 милиона евра.
Треба примијетити да ће наредна година бити и десета узастопна година од избијања економске кризе у Црној Гори, откада се активно спроводи политика стезања каиша, а такође и седма од увођења првих „привремених“ кризних мјера, односно таксе „евро по евро“, као и додатног пореза на све зараде које прелазе 400 евра.
Многи већ спекулишу да би највећа опасност по актуелну економску политику црногорске Владе могло бити јачање сивог тржишта због општег повећања пореза и акциза, превасходно дуванских производа, па се наводи примјер да ће од 1. јануара најјефтиније легалне цигарете коштати 2,5 евра, док се истe на црном тржишту могу наћи за евро.
Драматична социјална слика земље је само једна страна приче, јер ће 2018. година према распореду бити и изборна година са предсједничким изборима на прољеће, и додатно најављеним изборима у 13 црногорских општина, од којих ће битка за Подгорицу бити кључна.
С тим у вези, већ постоје нека предвиђања да ће и сам премијер Душко Марковић током године бити можда много више посвећен партијском раду и активностима неголи гашењу потенцијалних социјалних пожара.
Истовремено, неслога у оквиру црногорске опозиције такође доживљава кулминацију па се одмах поставља питање какву ће стратегију одабрати црногорска опозиција за предстојеће предсједничке изборе, а свакако није на одмет подсјетити да времена за одуговлачење више нема јер је крајњи рок за расписивање избора 20. јануар.
Управо разједињеност црногорске опозиције упућује на то да у Црној Гори тренутно не постоје снаге које на успјешан начин могу да артикулишу нарастајуће незадовољство већине грађана.
Парадоксално али истинито, ова чињеница многе наводи на закључак да иако већ одавно постоје сви неопходни услови за драматичан пораст социјалних тензија, до њих највјероватније можда неће доћи, јер опозиција није кадра да на њима политички профитира.
Са друге стране, сва је прилика да ни владајућем ДПС-у неће бити превише лако, јер огромни проблеми којe има Црна Гора неће никуда нестати преко ноћи, а чињеница да су одлуку о свом предсједничком кандидату такође одложили за крајњи законски рок говори да и у том политичком субјекту још увијек имају бројне дилеме у погледу стратегије за 2018. годину.
Нарочито што се тиче предсједничке кандидатуре, многи сматрају да иако би то за владајући ДПС био логичан потез, сама кандидатура Мила Ђукановића би такође уједно значила и изнуђен потез који би донио веома извјестан ризик и за саму Демократску партију социјалиста, поготово што се тиче сигнала који пристижу са међународних адреса.
Све у свему, Црну Гору у 2018. очекује политички и социо-економски веома турбулентна година у којој би се требало надати да ће ипак доћи до почетка коначног расплета веома дубоке и озбиљне кризе. Такође, ако ништа друго, треба се надати да ће и политички субјекти коначно показати довољан ниво политичке одговорности и мудрости за све што реално предстоји.
