Криминалистичка серија „Убице мог оца“ поново је у центру пажње. Након општег интересовања које је изазвало емитовање прве сезоне, на одушевљење публике та трилер сага добила је свој наставак, који је започет повратком Инспектора Предрага Маријановића.
У разговору са глумцем Тихомиром Тиком Станићем покушали смо да сазнамо шта је то у тој серији што изазива општу „хистерију“ међу гледаоцима.
Да ли можете да на тренутак искорачите из Вашег лика и објективно нам одгонетнете феномен „Убица мог оца“?
— Мени су понудили улогу инспектора Маријановића. Касније сам сазнао да су ту били разни други кандидати, да су око те улоге дуго бирали, да су многи глумци који су били у блиском контакту са сценаристом и са редитељем, који су знали сценарио тражили да играју улогу. Ја то тада нисам знао. Мени су понудили улогу и послали су ми сценарио који сам прочитао у даху и схватио да је то једна одлично написана криминалистичка серија која држи пажњу. Кад у току ноћи, многи људи који су добили сценарио, па су тако читали, нису могли да га оставе, да би сазнали шта ће се то десити и у којем правцу ће се расплести прича, значи да је драматуршки вешто направљено. Гага Антонијевић је деценијама у Америци, зна нека правила по којима се причају приче. Драматургија тог сценарија је пресудна.
Колико је улога инспектора Маријановића употпунила Вашу вишедеценијску каријеру?
— Мени је та улога донела много на професионалном плану, а некако сам се и приватно захваљујући тој улози стабилизовао пошто сам се дуго година бавио филмском продукцијом и онда сам изгубио неко базно самопоуздање, јер се нисам бавио својом глумачком професијом. Оно што је основни квалитет те серије је да је писана тако и да се заплет води тако да човек мора пажљиво да је прати. Не може да прескочи једну епизоду и да после лагодно гледа неку сваку парну или сваку непарну, што је са већином наших серија могуће, пошто често и нема приче која конзистентно држи ту тензију, и то је основни квалитет уз све ово што је Антонијевић као редитељ донео у начину монтирања, у начину снимања серије. Данас ме је нека девојчица која свира виолину у Кнез Михаиловој и скупља паре за часове, препознала. Каже: „Јесте ли ви из ’Убице‘“, ја кажем: „Јесам“. Очигледно ту серију гледају људи свих генерација. Видео сам по мојој ћеркици, млађој, и по мојој мајци, да једнако пажљиво прате, тумаче, предвиђају, погађају ко је тај убица, шта ће се десити, да ли му је овај отац или није и то је главни квалитет ове серије.
Занимљива, несвакидашња прича, холивудска продукција, велика глумачка имена… И даље је све на највишем могућем нивоу, али колико ће се ова друга сезона разликовати од прве?
— Прва сезона је завршена једном пуцњавом у кафићу и ту су у тој пуцњави страдали један познати певач, а у његовом друштву је била једна позната фолк певачица, тако да се некако радња премешта у тај миље. У првој сезони је то била грађевинска елита, остаје онај заплет и даље, али сад се радња померила тамо. Појавиће се и фудбалски менаџери, појавиће се и фудбалски навијачи. Друга сезона ће бити актуелнија у смислу да ће бити ближа садашњим догађањима у друштву. Приметио сам да на шпици више не пише „не тако давно у земљи фиока и фасцикли“, значи да је могуће да се радња одвија у часу док је гледамо. Можда се паралелно у животу и стварности неки слични догађаји одвијају. То је додатна занимљивост и додатни квалитет друге сезоне.
Нећу Вас питати која улога Вам је најдража, али која је она која је из Вас исцрпела највише енергије, која је захтевала највише одрицања?
— Ниједна ми није била тешка, ниједна ме није исцрпела. Најдража ми је нека коју сад неко пише за мене, а ја и не знам. Најдража је та нека нова улога и неки нови терен који нисам освојио и истражио. Ове су одигране и оне су, ако су снимљене, забележене и остају, па ако буде то некад добро, неко ће гледати и видети, препознати, ако не, биће заборављене. Иако то личи на фразу и можда духовитост, стварно највише волим те улоге које ме тек чекају. Човек од ове професије има једино то задовољство од сусрета са новим, стално новим, стално испочетка. Не може вам ништа помоћи она претходна улога. Искуство можда да, али оно не гарантује резултат. Мора много ствари да се склопи, сложи, па да се дође до нечег.
Недавно сте на Академији уметности примили прву класу глуме. Да ли и Ваше студенте учите да „искуство не гарантује увек резултат“?
— Причам им о свему и свачему, између осталог једина сатисфакција у овој нашој професији је тај непоновљиви тренутак контакта са публиком, те вечери, тад и никад више, јер се никада та публика у таквом саставу, у таквом броју, у таквом расположењу и ви у тој улози, у тој менталној и физичкој снази у којој се налазите у том тренутку и у тој инспирацији, нећете срести. Та лепота, непоновљивост тог божанског тренутка између глумаца на сцени и публике тог тренутка у сали, не може се поновити никада. Ако човек иде 10 пута да гледа исту представу, никад с његове леве и с десне стране неће седети исти они људи у истом том расположењу који својом енергијом утичу на представу. Ми смо пре неку ноћ играли у „Звездара театру“ педесету представу „Бајка о позоришту“. Влада Ђурђевић је написао текст по филму „Кавез за птице“, и то је једна прича која је политички актуелна. Мало се спрдамо са политичарима који од конзервативних постају модерни, проевропски и са уметницима који своје сиромаштво и те неуслове у којима раде покушавају да поправе тако што ће слагати, продати све своје идеале за ситне паре. То је комедија, водвиљ, један онако ниски замах и сви волимо да играмо у тој представи. Играју Снежана Савић, Весна Станковић, Мики Крстовић, Бане Зеремски, Стефан Радоњић, Искра Брајовић и ја и баш волимо ту представу. Публика је воли. Има много смеха, много аплауза. После играња, суфлер ми каже: „Ово је вечерас било најбоље извођење до сад“. Знам да је то само његов утисак. Његова радост и радост тог утиска и тог тренутка је нешто због чега се вреди бавити позориштем.
Често истичете да роман „На Дрини ћуприја“ делом знате напамет. Шта Вас је навело да кренете са учењем Андрићевих реченица, с обзиром да то није било за потребе неког пројекта?
— „Некада давно, давно у једној земљи живљаше…“ Био сам у Бањалуци, радио сам представу 1998, 1999. године и тамо сам упознао госпођу Виду Грандић, која је била директор Банског двора, иначе пријатељица са факултета мог тадашњег управника Љубомира Муција Драшкића. Она је предложила да доведемо највеће српске глумце тамо. Направили смо неку конструкцију. Ја сам био председник Савеза драмских уметника Србије и онда смо звали Миру Ступицу, Љубу Тадића, Петра Краља, Стеву Жигона, Миру Бањац да тамо имају своје вече. Све се то догађало у једној предивној сали Банског двора. Рекла је да и ја спремим нешто, на пример „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића. Дуго сам тражио делове, како, шта, куда и једном приликом, стицајем околности, доктор Љиљана Мркић Поповић, која је професор на ФДУ, и ја смо се договорили да то урадимо заједно. Месецима смо радили. Знам датум — 17. април 2001 године, била је годишњица смрти мога оца. Он је био сеоски учитељ, а он је желео да било ко од његових пет синова постане учитељ, наставник. Нико му ту жељу није испунио и онда сам помислио, можда бих ја могао да идем по школама и говорим деци тај роман. Тог 17. априла, кад смо заказали премијеру у Бањалуци, у „Атељеу 212“ је заказана представа „Дивљи мед“, и нисам могао да одиграм то у Бањалуци, него сам у 10 сати пре подне, у Андрићевој задужбини за службенике и запослене тамо, за њих четири даме одиграо премијерно ту представу, а два дана касније и у Бањалуци.
Зову ли Вас често да говорите одломке из Нобелом награђеног романа?
— Не водим евиденцију, али последњи пут сам говорио једно пола сата на свечаности у САНУ на симпозијуму о Иву Андрићу. Пре тога сам говорио у Малмеу, у Ротердаму, у Амстердаму, а говорим у разним селима. У Ариљу сам говорио у сеоским школама, по Косову сам говорио деци — буде петнаестак деце, колико их има и ко хоће да слуша. Говорим у разним ситуацијама, ако неко има времена да слуша, могу то да говорим и у кафани и овде код вас у емисији, било где. Скоро 16, 17 година то радим, и мислим да ће ми то помоћи у намери да иницирам и снимим једну биографску серију о Иви Андрићу. Сад се припремамо, а понудићемо и већ смо понудили Радио-телевизији Србије да можда за годину-две направимо једну класичну биографску серију о животу нашег јединог нобеловца. Можда би било занимљиво да обухватимо период од 1939. године, кад је отишао за посланика код Хитлера, па до смрти.
