Миленковић је у Јапану завршио постидпломске студије, основао је Српско-јапанско друштво, а пре тога Југословенско-јапанско друштво, носилац је признања јапанског амбасадора за допринос односима Србије и Јапана, а са Земљом излазећег Сунца има и породичне везе.
Србија и Јапан дипломатске односе успоставили су 1882. године када је краљ Милан јапанског цара Меиђија, великог реформисту који је од средњовековног Јапана направио модерну земљу, обавестио о резултату берлинског конгреса 1878. године, на коме је Србија добила међународно признање.
Миленковић каже да је мало познато да је прва привредна размена двеју земаља заснована на српској памети. Јапанци су од нас добили биљку сродну камилици, бухач, које има у приморју, а која успешно тера комарце, а Срби су је користили још у средњем веку, каже Миленковић.
„Јапанци су од тога направили средство за растеривање комараца и других инсеката. Направљена је посебна компанија која производи чувене зелене спирале катори сенко, које када запалите, комарци не долазе. То је буквално српска памет из Средњег века, а човек који је створио ту фирму био је први почасни конзул краљевине Југославије у Јапану, а сада је његов унук почасни конзул Србије у Јапану“, открива наш саговорник.
Он управо припрема књигу о добрим односима Србије са Јапаном, а за Спутњик ексклузивно открива информацију везану за период односа током Првог светског рата. Наиме, 1915. године на Универзитету у Токију руски језик предавао је Србин Душан Тодоровић. Тамо је стигао из Москве, што је најважније, био је то први гест помирења Русије и Јапана после руско-јапанског рата, открива Миленковић.
„Тодоровић је стигао са супругом Јекатарином, која је била оперска певачица. Обоје су били јако популарни у Токију, чак су имали односе са царском кућом. Тодоровић је почео да иницира прикупљање помоћи за српску војску која је преко Албаније отишла на Крф. Од 1915. до 1918. непрекидно је Јапан помагао. Бродовима су слани контејнери пуни медицинског материјала, новац, одећа, обућа, лекови, храна“, наводи Миленковић.
Иако Јапан од тог времена непрекидно помаже Србији, економска сарадња никада није била на завидном нивоу. Према подацима Републичког завода за статистику, у 2016. години укупна спољнотрговинска размена у роби са Јапаном износила је 169,5 милиона долара. То је сјајан податак у односу на претходне године. Србија је за годину дана повећала извоз у Јапан преко седам пута, што је добро чак и у поређењу са периодом сарадње са бившом Југославијом.
Југославија као несврстана земља није имала позицију коју би неко њихово министарство могло да препозна као важну, нису могли да нас сместе ни на комунистички исток, ни на капиталистички запад, али ни ми се нисмо добро сналазили, каже Миленковић.
„Наша понуда никада није била како треба прилагођена јапанским условима. Наши трговински представници у Токију су живели изоловано од Јапанаца, тако да нису видели шта њима заправо треба. У време када смо имали велики извоз у САД, када је једна од четири столице у америчкој породици била југословенска, у Јапану није било ни једне, зато што смо ми нудили гломазан намештај за мале куће“, објашњава саговорник Спутњика.
Он додаје да нисмо искористили ни Титову посету. Пред њега је до авиона у сусрет изашао покојни цар Хирохито. Био је то јединствен случај, јер цар није излазио до авиона ни америчком председнику. После те велике помпе око Титове посете, све је стало, није било размене.
Томе је последњих деценија допринела и јапанска опрезност, јер је то земља која не улаже док се не стекну сви услови, односно не добију озбиљне гаранције да ће улагање бити исплативо. Зато је Абеова посета комплимент за Србију, каже Миленковић, али додаје још један разлог за пружену руку.
„Србија је добила активним уласком у програм ’Нови пут свиле‘, са много кинеских улагања, а посебно укидањем виза за кинеске туристе за посете до 30 дана, што је направило највеће отварање према Кини. Јапанци су то осетили. Мислим да је ова посета делом њихов покушај да се приближе Србији и да јој дају више шансе, да би помало парирали Кини“, тврди Миленковић.
Он ипак сматра да у први план треба ставити догађаје који су нас приближили од ратова на Балкану, који имају пресудан значај за добре, пријатељске односе двеју земаља. У време распада Југославије представник Уједињених нација у БиХ била је Садако Огата, она је била изузетно недисциплинована када су диктати великих земаља у питању, подсећа саговорник Спутњика.
„Она је помагала ономе коме је требало помагати, а не ономе о коме говори званична политика. Кроз њу смо добили велику, велику помоћ за људе у зараћеним подручјима и за избеглице. Поред ње био је представник у УН на политичком плану, Јасуши Акаши, човек који је био неутралан, који је допринео томе да Срби не буду потпуно гурнути у страну“, подсећа он.
Иако јој је нуђено да буде министар спољних послова, Садако Огата је после ратова тражила да буде на челу „Џајке“, независне државне институције преко које је организовано допремање помоћи у Србију.
Од ратова ’90-их ова земља непрекидно Србији шаље помоћ која се мери милионима. Њен део је осавремењавање Београдског водовода, чувени жути аутобуси који су увек беспрекорно чисти, а данас не прође недеља да неразвијени делови земље, посебно са југа Србије, не добију помоћ Јапана, болничка кола или обнову школске фискултурне сале у неком малом, заборављеном граду.
Јапан стипендира наше њајбоље студенте и ђаке, а најбогатија сарадња остварена је на културном плану. Поред оних који негују традицију, у Србији делује и „Сакурабана“, удружење које представља популарну културу те земље, а културна сарадња у новој години почеће наступом састава „Јапалкан“, који негује музику Балкана на Међународном филмском и музичком фестивалу „Кустендорф“.
Посета Србији јапанског премијера Шинза Абеа, али и јапанских привредника, од изузетног је значаја, с обзиром на чињеницу да је Јапан чланица Г7, трећа светска економска сила, а и да се у међународним односима посматра као држава која има велики утицај. Премијер Јапана разговараће са председником Александром Вучићем, премијерком Аном Брнабић и другим званичницима.
