„Кума је Рускиња и самим тим је умела да ми покаже скривена места и душу руске престонице. Морам да признам да ме је мало био страх када сам долазио у Москву, јер када се дуго година гаји одређена идеја о неком граду увек постоји опасност да ћете се разочарати, да неће испунити очекивања, да је другачије од онога како сте замишљали и тога сам се плашио. Међутим, када сам дошао у Москву, она је потпуно превазишла сва моја очекивања“, прича Малагурски за Спутњик.
Москву је, како додаје, замишљао као један „чаробан, бајковит град“…
„И Москва то на неки начин и јесте, од Цркве Светог Василија Блаженог, Црвеног трга до великих тргова, малих посластичарница, симпатичних кутака. Има неки шарм који је заиста тешко описати. Архитектура је невероватна, а метро је посебна прича — све што људи причају о њему није довољно да опише колико је то величанствено, колико богато изгледа. Мислим да ниједан град на свету није толико лепо окићен, украшен као руска престоница. Ипак, морао бих још много пута да посетим Москву да бих могао адекватно да артикулишем све оно што осећам када сам у том граду. Можда мало и романтично гледам на Русију, али сам сада схватио да је све то са добрим разлогом.“
Режисер истиче да је Москва на њега оставила снажан утисак и да је за врло кратко време постала један од његових најомиљенијих градова у свету.
Ипак, негативан утисак на Малагурског је оставила гужва, која влада на улицама Москве у празничне дане, као и то што Руси слабо познавају стране језике, што је стварало баријеру у комуникацији.
„Константно се чека у неком реду, на неком пункту, пошто су безбедносне мере подигнуте због претњи тероризмом. Мислим да су Руси то врло озбиљно схватили и да су успели да те мере подигну на највиши ниво. Кроз те барикаде се не може проћи на лепе очи, руско ’њет‘ је ’њет‘ и даље од тога нема. Врло су професионални, строги, дисциплиновани. С друге стране, стекао сам утисак да Руси нису баш много упознати са страним језицима, а поготово са енглеским, што је мени као туристи отежавало споразумевање. Али на то могу да гледам и из другог угла — можда би требало да ја научим руски. Добио сам на поклон књигу на руском језику и обећао сам да ћу тај језик научити, па ћу покушати да га савладам што брже.“
Како каже, предрасуде о Русији и Русима какве постоје на Западу, није имао.
„Можда сам се мало бринуо, јер сам слушао приче да су Руси превише груби, да су озбиљни, нарогушени. Међутим, ја то нисам приметио. Сви Руси са којима сам имао контакт су веома љубазни и спремни да помогну. Можда нису онако насмешени као на Западу, али боља ми је искреност него лажни осмех западњака. Овде су људи сасвим природни, искрени. Врло су слични нама у тој некој духовности, али ван тога имам утисак да су за нијансу хладнији од нас. Можда је то и због ниских температура, величине града и земље, великих растојања, али ипак, рекао бих да нису ништа мање добродушни од нас. Имају и посебан однос према нама, где год да сам рекао да долазим из Србије, прва реакција је била — осмех“.
Омиљена места у Москви су му Црвени трг, седиште ТВ канала „Раша тудеј“, са којим пословно сарађује и гастрономски кутак — „Хлеб насушни“.
„Хлеб насушни“ је место које свима препоручујем. То је ланац неких, како сам схватио, кафића-ресторана, где може да се пије и једе и где има најбоља пилећа супа у хлебу. Пробао сам и боршч и све друге специјалитете, али ова супа у лепињи је нешто непревазиђено“.
Током посете Москви Малагурски је посетио и чувени ресторан „Кафе Пушкин“, једно од омиљених места политичара, телевизијских звезда и богатих Руса, али и туриста.
Занимљива је прича о том ресторану, који је пре више од 50 година у својој песми „Натали“ опевао француски шансоњер Жилбер Беко. Песма је постала невероватно популарна у Француској, па су Французи масовно током посета Москви трагали за тим местом, али га нису проналазили, јер није ни постојало.
Ипак, та песма је инспирисала Андреја Делоса, руског уметника, декоратера и угоститеља, да 1999. године у центру Москве, недалеко од Пушкиновог трга, отвори ресторан руске аристократске кухиње, уређен у барокном стилу, који је убрзо почео да посећује крем московског друштва, као и гости престонице.
„Посетио сам и ’Пушкин‘, али с обзиром на високе цене, пробао сам само неке слатке специјалитете. Уочи пута у Москву, неки људи су ми причали да је руска храна лоша, неукусна, али ја бих рекао да је одлична. Укусно је, добро спремљено и није толико скупо.“
Иако важи за један од најскупљих градова на свету, Малагурски каже да је Москва град за „свачији џеп“.
„Мислио сам да је Москва јако скупа, али није тако страшно. За нијансу је можда скупље него код нас, мада има и фрапантно скупих места. То је зато што овде има велики број олигарха. Генерално, превоз је веома јефтин — метро карта је 55 рубаља (мање од евра), а може и да се руча за неке пристојне паре. У сваком случају, неће човек не знам какве паре потрошити ако дође овде“.
У својим филмовима, почев од „Тежине ланаца“ до најновијег документарца „Косово: моменат у цивилизацији“, Малагурски се, углавном, бавио тематиком Србије и Балкана, али не искључује могућност да ће једног дана обрадити и неке руске теме, личности и епохе.
„Ништа не искључујем. Већ много година желим да снимим документарни филм о Владимиру Путину. Он је за мене једна од најзанимљивијих, најважнијих и најмоћнијих личности на свету у овом тренутку и то би био велики изазов. Али мислим да сам још зелен за тако нешто и да треба да прође још мало времена. То је личност која ме инспирише. Сада када сам видео Москву, не искључујем могућност да можда нешто снимим и о том граду, али мислим да морам још мало боље да упознам Русију да бих добио неку праву инспирацију за то.“
Малагурски је током своје посете Москви имао и премијеру филма „Косово: моменат у цивилизацији“, а утисци су, како истиче, врло позитивни.
„Прво, сваком аутору било ког филма је веома драго када је сала пуна. Драго ми је што сам учествовао на истој бини са веома угледним људима, који су имали пуно тога паметног да кажу на тему Косова. Један од учесника је рекао да не може један филм да покрије комплетну тематику Косова, али може да ’отвори врата‘, што је овај филм и учинио. Не знам колико је просечан Рус упућен у ту тематику у односу на некога са Запада, али свако ко је упућен, мислим да је ближи истини. На Западу су деценијама пласиране погрешне информације по питању Косова, док у Русији такве пропаганде није било. Овде је новинарство било новинарство, а то је и остало. У том смислу, тежи се ка томе да се исприча шта се стварно дешава у глобалном контексту, а не само да се пропагира само једнострана прича, која нема везе са истином.“
Малагурски каже да би његов филм о Косову могао бити приказан на РТ, да је у преговорима и са другим ТВ каналима широм света, као и са РТС, који би већ у марту овај документарац могао да прикаже. Сада га очекују промоције у Прагу, Њујорку, Торонту и другим светским градовима, а нада се и скоријем повратку у Москву.
„Надам се повратку, јер још много тога нисам видео у овом граду. Има пуно музеја које треба обиђем, попут Алмазног фонда (Музеја дијаманата) у Кремљу, у који нисам успео да уђем јер су све карте биле распродате. Али, успео сам да видим (Маузолеј) Лењина, ко зна можда га и склоне са Црвеног трга… За почетак видео сам зимску Русију, али волео бих да дођем и лети, јер кажу да је Москва у то доба године посебно лепа. Желим да видим и Санкт Петербург и друге руске градове. Драго ми је што могу свима и са великим задовољством да препоручим да посете Москву и осете ту атмосферу“, закључио је Малагурски.
