Наиме, „ТОС 1“, у руској војсци познатији под надимком „Буратино“ („Пинокио“), јесте вишецевни ракетни лансер са ракетама опремљеним аеросолним бојевим главама, произведен још у Совјетском Савезу. То је модернизована варијанта популарних „Каћуша“.
Идеја је да ово „паклено оружје“, како га зову у иностранству, након испаљивања гранате створи ефекат „аеросолне бомбе“ са колосалним експлозивним таласом, како би се уништили сви циљеви и остварила ефикасна офанзива.
Међутим, ако „ТОС 1“ испаљује 24 ракете калибра 220 милиметара релативно кратког домета од око 3.500 метара, очекује се да ће „ТОС 2“ имати могућност да лансира укупно 30 ракета на удаљеност од око шест километара.
Реч је, дакле, о оружју огромне снаге, толико моћном да само једним ударом може да уништи до осам градских четврти, а када се испале термобаричке ракете, испуштају над метом облак запаљиве течности који се затим пали и достиже температуре од неколико хиљада степени.
Поред тога, снага експлозивног таласа је толико јака да у радијусу од сто метара од епицентра експлозије не могу опстати никакве чак ни додатно ојачане грађевинске конструкције.
Војни аналитичар Виктор Мураховски тврди да иако се ово наоружање сврстава у категорију „АБХО“, односно у оружје због којег се издаје упозорење од атомско-биолошко-хемијског напада, оно нема хемијско или биолошко пуњење и користе се искључиво обичне или модификоване термобаричке ракете.
Према његовим речима, није Русија једина која користи термобаричко оружје, САД га и те како радо користе, додуше у виду авио-бомби које они поносито називају „мајком свих бомби“, а понајвише су га користили током Вијетнамског рата како би чистили терен у џунгли за деловање хеликоптера против вијетнамских партизана.
„Овде нема места оптужбама да Русија користи ’паклене направе‘. Није Русија прва измислила овакав вид наоружања, али јесте направила модификације које су ефикасније. Ово јесте заиста застрашујуће оружје, али уосталом, као и сваки рат сам по себи. Овакав вид оружја користи не само америчка, већ, рецимо, и израелска војска“, напомиње Мураховски.
Корпус новог оружја ће уместо досадашњег тенка Т-72 бити недавно лансирана „Армата“, а сва усмеравања и припреме за паљбу, као и досад, обављаће се у возилу како се посада не би излагала непријатељској ватри. Возило ће моћи да се заустави и пуца на видљиве мете у року од максималних 90 секунди од тренутка кочења, а њиме управљају три члана посаде.
Када је реч о употреби, треба истаћи да су пређашне варијанте ТОС 1 први пут употребљаване у Авганистану, а касније и у биткама за Грозни. Модификација ТОС 1А је своју прву борбену употребу имала у Ираку приликом ослобађања града Јурф ел Шахара од терористичке групе ДАЕШ, а после и у Сирији приликом антитерористичке операције у граду Хама.
Према речима Алексеј Леонков, представника популарног руског часописа „Арсенал отечества“, у Сирији се ово оружје показало као изузетно корисно, имајући у виду да је било примењивано у оним деловима где су терористи били изузетно добро утврђени, а резултати који су постигнути високо су оцењени од стране руских, али и иностраних стручњака који су били на лицу места.
Дакле, ако је познато да ватрена моћ модификације ТОС 1А превазилази све постојеће артиљеријске системе који се у овом тренутку користе у редовима руске војске и који за разлику од овог система користе обичну муницију, нови ТОС 2 ће моћи да се зове и „супероружјем“.
Наиме, технолошка решења омогућаваће високопрецизну паљбу по циљевима који се налазе како на малим, тако и на великим растојањима – од 400 метара до шест километара, што омогућава велику предност у односу на системе „Град”, „Ураган”, „Смерч”, али и западне верзије — МЛРС (САД), ЛАПС (Немачка), „Рафал” (Француска).