Поред тога што је осудила јачање десничарског популизма, који је назвала отровом, и економског протекционизма, циљајући на америчког председника Доналда Трампа, немачка канцеларка Ангела Меркел заложила се у свом говору на Светском економском форуму у Давосу за јачање заједничке европске спољне политике.
Меркелова би, по свему судећи, желела да ЕУ постане светски играч, а то не може да постигне без јединствене спољне политике.
„Ако 27 земаља на спољнополитичком плану не буде слало усаглашене сигнале великим државама попут Кине, Индије, САД и Русије — ако наша спољна политика и даље остане на националним нивоима, нећемо успети да од Уније направимо глобалног играча“, рекла је Меркелова.
Стога је позвала лидере ЕУ да формирају јачу јединствену спољну политику. Унија је, како је рекла, исувише оклевала пред ДАЕШ-ом, ратом у Сирији и сукобима у Африци.
„Морамо да преузмемо већу одговорност, морамо да преузмемо судбину у своје руке“, рекла је канцеларка. ЕУ би требало да говори једним гласом на глобалној сцени уколико „ми Европљани желимо да нас озбиљно схвате“.
Тражи ли то немачка канцеларка механизме помоћу којих би се државе чланице ЕУ одрекле једног од најважнијих симбола државног суверенитета, независне спољне политике?
Професор београдског Факултета политичких наука, експерт за ЕУ Слободан Самарџић, оцењује да је говор Ангеле Меркел у Давосу, како каже, очајнички апел.
„Они не могу да усагласе спољну политику већ 25 година, а нема никаквих показатеља да би могли и надаље. Оно што је интересантно у томе јесте да она тиме имплицитно наводи на једну другу мисао која се сада врло осетљиво тестира у ЕУ, да је могуће да државе које су у стању да направе уже интеграцијске захвате у неким областима то и учине и да оставе државе које нису за то спремне иза себе“, објашњава Самарџић.
Идеју, како Самарџић каже, диференциране интеграције изложио је и француски председник Емануел Макрон у свом говору пред светском елитом окупљеном у Давосу.
„Он је ту говорио о ужем савезу у оквиру европских интеграција, ужој интеграцији Немачке, Француске и северних држава ЕУ и чак је изразио експлицитну сумњу да Европа двдесетседморице, како је рекао, може да иде заједно путем интеграције“, каже Самарџић.
Ангела Меркел је само на примеру заједничке спољне и безбедносне политике рекла да ствари не стоје добро, а ако ЕУ треба да игра неку улогу, она ће ту улогу играти у свом ужем језгру, а не као целина, додаје Самарџић.
„Мислим да је то наговештај колико је ова изјава значајна. Ако се она чита дословно, да ЕУ као таква, са 27 држава чланица може да буде светски играч, да има јединствен став у погледу значајних светских питања и утицај сходно томе, онда је то једна чиста утопија. Али мислим да њен циљ није било то, него управо прича о ужем језгру које је у наговештају“, сматра Самарџић.
Према речима Слободана Јанковића из београдског Института за међународну политику и привреду, позив Ангеле Меркел има барем три поруке.
Једна је порука другим силама, каже Јанковић, конкретно америчком председнику Доналду Трампу, да ЕУ, барем што се Немачке тиче, иде ка самосталној спољној политици.
Друга порука је усмерена према чланицама ЕУ да не треба, како Јанковић каже, да солирају у спољнополитичким питањима, да треба да наступају јединствено и да пројекат европске федералне државе треба да се настави.
„То је порука охрабрења да се наставља са задатим циљем стварања некакве „еунијатске државе“ која би била нови пол међу светским силама и то је стара политика. То није ништа ново. Она најављује наставак старог утабаног пута без обзира на бројне проблеме унутар самих држава, између држава чланица и тако даље“, каже Јанковић.
Трећа порука усмерена је према грађанима ЕУ — да, како Јанковић каже, полако треба да се припремају на то да ће ЕУ слати све веће војне контингенте у Африку.
„Постоје процене по којима више десетина милиона људи из подсахарске и црне Африке треба да дође у ЕУ, ако се нешто не промени. Због тога је Француска већ ојачала своје војно присуство, због тога је Италија послала своје прве контингенте у Нигер, али и у још неколико других афричких држава, између осталог и у Либију. То је сада покушај неког оправдања ако дође и до употребе силе у самој Африци, да се најави да ЕУ мора да постане сила која ће да користи и војску“, каже Јанковић.
Европска унија се досад није успешно носила са проблемом заједничке спољне политике. У сваком периоду развоја ЕУ, нека од држава је искакала из шаблона јединствене спољне и безбедносне политике. Последње такво искакање направиле су четири чланице Вишеградске групе — Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска, које се противе бриселској политици према мигрантима.
У последњих 25 година није било државе чланице ЕУ која једном није искочила из шаблона заједничке спољне политике ЕУ. Штавише, шаблона није ни било, каже он, осим елемената заједничке одбране.
„ЕУ није успевала да се наметне као значајан чинилац током задњих 25 година јер је углавном деловала реактивно, а у ствари, као неки секундарни играч, иза САД и НАТО-а. То се њима није свидело, али су подносили. Најпре се то показало у случају распада Југославије, а онда је тај образац као судбина пратио ту спољну политику све до данас“, каже Самарџић.
Ретко је ЕУ имала заједнички спољнополитички став, а када га је и имала, радило се о, како Самарџић каже, језгру заинтересованих држава. Друге чланице су то прећутно прихватале, док су у неким другим случајевима наступале као „државе вољних“.
Тако су поједине чланице ЕУ учествовале у ратовима у Ираку, Авганистану и Либији. У тим случајевима се тачно зна ко је учествовао, ако није.
„Ту није било ништа од заједничке политике, она је била на ниским гранама и тако је и остало. Сада они нешто морају да ураде, не због заједничке спољне и безбедносне политике, већ због изласка из кризе, а то се највише тиче система одлучивања у ЕУ и посебно на случају очувања еврозоне и монетарне уније. То су највеће системске рак ране и ту они морају да учине нешто, а пошто не могу на нивоу шароликости двадесетседморице, онда ће то радити на нивоу петорице, шесторице, седморице, онако како је почела интеграција“, закључује Самарџић.
