Председник Србије Александар Вучић учествовао је у Давосу, заједно са регионалним лидерима, у сесији „Убрзање дугорочног развоја Западног Балкана“, и поново инсистирао на креирању заједничког тржишта које би према његовим проценама доносило најмање осам до девет милијарди долара инвестиција, у односу на 4,6, колико их је било претходне године.
„Зато ћу своју идеју о регионалној економској зони наставити да промовишем и наставити да на њој радим, иако знам које су земље директно против тога“, истакао је Вучић и поменуо да је Албанија у том питању уз Србију.
Економија спречава војне сукобе
Председник Србије је констатовао да су (те земље које одбијају) под све већим — не бих рекао притиском — али да све теже могу да одговоре на питања и људи из ЕУ, који такође сматрају да је то важно и да је то одлична идеја.
„Рационалног одговора нема. Овде није реч о политици, ово није креирање Југославија плус Албанија, или Југославија оваква или онаква… Овде је реч о томе да сви имамо своје државе, сви ми смо у добрим или мање добрим односима, али ми размишљамо о генерацијама које долазе, о деци, о инвестицијама, будућности, о младима…“, подвукао је Вучић.
Свака идеја економске сарадње и веза, према мишљењу економисте Борислава Боровића, ублажава могућности од неких војних и политичких сукоба, па је он за интеграције, али са јасним правилима игре.
„Да би се дала оцена те идеје, треба да знамо шта тачно садржи и шта та нека балканска унија значи, шта је то више у односу на сад постојећу ЦЕФТУ. Да би се то тачно оценило, треба да знамо шта би се урадило да би се инвестиције повећале дупло. Иначе сам и велики заговорник израде кост-бенефит анализе уласка у ЕУ. Ми смо се прилично емотивно одлучили за ЕУ, па и противници су емотивно против ЕУ, не рачунајући ефекте економске интеграције“, напомиње Боривић за Спутњик.
Генерално, указује он, свака економска интеграција, сваки споразум о слободној трговини је повољнији за земљу која је економски јача од осталих, а биланси ЦЕФТА споразума говоре да је Србија економски најјача у региону, па би то Србији свакако значило.
„Једино нисам за неку монетарну унију, јер би на тај начин изгубили монетарну самосталност. Претпостављам да би то било веће тржиште и онда би било атрактивније за стране инвеституре. Међутим, брине и то што ми за седам година улазимо у ЕУ, а потребно је две-три године да та балканска унија заживи, тако да ми то делује као неко предворје или одступница ако не уђемо у ЕУ до 2015. да бар имамо неко заједничко тржиште“, сугерише Боровић.
Новац, а питају се политичари
Тако да ту има пуно ствари које се преплићу, подвлачи он, од политике, геополитике, а изгледа да се ту економисти најмање питају.
Милан Крстић, доцент са Факултета политичких наука, сматра да је једна од држава које су против оваквог споразума Црна Гора, имајући у виду да она већ страхује од тога да би њено чланство у ЕУ могло да буде успорено због приступа ЕУ који би је третирао у пакету са Србијом.
„Због поглавља које је отворила, чињенице да је постала чланица НАТО-а, што тумачи вероватно као додатни плус на свом евроатлантском путу, као и тога да нема отворених питања као што је Косово за Србију, Црна Гора сматра да треба да се везује за судбину осталих држава“, указује крстић за Спутњик.
Уколико би била направљена економска форма интеграције која је већа од тренутне која постоји на нивоу ЦЕФТА, Крстић верује да би у том случају у Црној Гори дошло до бојазни да је то заправо неко средњерочно решење о интеграцији читавог региона у ЕУ. На тај начин би, сматра он, била блокирана и стављена у контекст регионалног решења које би онда чекало да се читав тај систем или већи његов део укључи у ЕУ, а не да иду парцијално, свака држава за себе.
Што већи број трговинских и економских веза, то је већи степен културне повезаности, а такво повезивање, према његовом мишљењу, доприноси и политички релаксирању тензија међу народима.
С друге стране, једна од негативних ствари које Крстић види јесте да уколико је стратешки циљ Србије чланство у ЕУ, а уђе се у овакав пројекат, поставља се питање да ли се тиме ризикује. Тачније, да ли би се то у Бриселу посматрало као солидно решење где би заправо чланство Србије и Црне Горе које предњаче на путу европских интеграција могло мало и да сачека, па да се онда читав регион третира као целина.
