Напори Сједињених Америчких Држава и НАТО-а да по кратком поступку што прије утврде и осигурају југоисточно крило НАТО-а на Балкану, по свему судећи не могу проћи без дуготрајних и тешких последица по све земље региона. Чини се да су у том смислу нарочито добри примјери Црна Гора и Македонија.
Након што је Црна Гора прошле године практично анектирана од стране НАТО-а мимо свих демократских принципа и критеријума, чини се да су неки сличан сценарио челници НАТО-а ове године намијенили и Македонији.
Наиме, само да би приступила НАТО-у, нова македонска влада на челу са премијером Зораном Заевом пристала је на преговоре о промјени имена сопствене државе, а такође у најави је и промјена македонског Устава као и увођење албанског језика као равноправног, што ће без икакве сумње кад-тад имати далекосежне последице и по сам опстанак македонске државе.
Оно што је јако важно примијетити јесте да за све вријеме македонских „реформи“ које би требало земљу да приближе западној војној алијанси не постоји практично никакав озбиљан разговор и унутрашњи дијалог између власти и опозиције, па тиме ни консензус о било ком значајном питању, што неодољиво подсјећа на стање које данас влада у Црној Гори.
Са друге стране, као награду за чланство у Алијанси, НАТО Македонији вјероватно нуди одређени „сигурносни кишобран“, као и гаранције да ће Македонија остати читава док год постоји снажно присуство Сјеверноатлантске алијансе у тој земљи.
У Црној Гори је ствар унеколико другачија, због чињенице да не постоји тако очигледна подјела на два већинска, али ипак различита народа, попут Македонаца и Албанаца у Македонији, али то никако не значи да је тиме ствар мање опасна. Напротив.
Оно што је НАТО уз помоћ домаћих извођача радова успио да постигне у Црној Гори јесте потенцијално нешто далеко горе, а то је практично увођење и подгријавање интифаде међу припадницима суштински истог народа, па било да се припадници тог народа интимно осјећају као Црногорци или као Срби.
У том смислу НАТО црногорским властима дође нешто попут гаранције очувања црногорске државности и независности, и то не од било ког спољног непријатеља, већ парадоксално управо од црногорских грађана. Ако знамо да једну државу чине нико други до грађани који у њој живе, онда до краја постаје јасна перфидна игра НАТО-а и Америке на Балкану.
Колико се подјеле форсирају у Црној Гори довољно говори изјава предсједника ДПС-а Мила Ђукановића, који је у предизборној кампањи за локални парламент у Беранама поручио да само побједа ДПС-а „враћа Беране Црној Гори“. По тој логици, неки град или општина уколико није у власти ДПС-а очигледно се не треба ни сматрати дијелом Црне Горе. Треба ли рећи да је ова пракса што се тиче црногорских грађана одавно у употреби.
Утолико, просто је немогуће отети се утиску да су НАТО планери насилним усисавањем балканских држава потпуно свјесно креирали државне провизоријуме оптерећене многим хроничним проблемима, како унутрашњим тако и спољним, а за чији је елементарни опстанак присуство Алијансе од виталног значаја, што не значи да исте, по потреби, не могу врло лако бити и дестабилизоване, ако не и нешто много горе.
Тако да више никог не треба да чуди што су и Македонија и Црна Гора, као двије оштро подијељене земље са огромним унутрашњим проблемима, идеални партнери за Алијансу. У замјену за одржавање привидне стабилности, нове чланице НАТО-а мораће убудуће да покажу беспоговорну послушност.
Нема никакве сумње да ће присуство што отворених што латентних сукоба за Вашингтон увијек бити одличан алиби за његово војно присуство, како на Балкану тако и на свим другим неуралгичним тачкама планете. Са аспекта интереса империје, наравно, ради се о идеално креираном окружењу за спровођење властитих интереса. Са аспекта нових НАТО партнера у питању је дугорочно погубна политика.
