Америчке власти недавно су са косовским властима потписале споразум према којем ће им новчано помоћи како би се сузбио утицај грађана који су били на ратиштима борећи се на страни радикалних исламиста.
Међутим, да ли новцем може да се реши то питање, с обзиром да та појава није од јуче?
Обавештајним службама из региона одавно је познато да на Косову, али и у Македонији и Албанији постоје кампови у којима су људи блиски Ал Каиди обучавали оне који су се касније борили, не само на територији бивше СФРЈ, већ и даље.
Уврежено мишљење да су муџахедини из Босне само прешли на ратом захваћено Косово да се боре на страни ОВК, донекле није тачно, јер су први муџахедини на овим просторима обучавани управо у камповима одакле је касније и настала ОВК.
Међутим, прва званична потврда да међу ОВК терористима има и муџахедина уследила је пошто је Војска Југославије пресрела једну ОВК јединицу која је покушала да уђе из Албаније на Косово. Тада је међу погинулим терористима идентификовано 15 муџахедина из Јемена и Саудијске Арабије.
„Главни“ муџахедин у редовима ОВК био је Аслан Клечка. Он је био задужен да свакога дана држи молитве и учи Албанце да се клањају. Говорио је да ће сви Албанци после протеривања Срба бити најбољи муслимани и да римокатолика међу Албанцима неће више бити. Другим речима, или ће прихватити њихов ислам, или ће бити убијени.
Колико је радикални исламски елемент већ био присутан на Косову, најбоље говори пример тадашњег председника „Исламске заједнице Косова“ Реџепа Боја, који је 10. јула 1998. године, на заједничкој молитви, преко разгласа у џамији у центру Приштине позвао јавно Албанце на џихад. Хвалио је терористичку ОВК и објавио општи „устанак против Срба“.
На ту опасност је својевремно упозорио и амерички сенатор Пат Робертс, тада председник Комисије Сената за безбедност, када је изјавио да САД поседују доказе о повезаности ОВК са Осамом Бин Ладеном. Такође, и обавештајни кругови у Албанији потврдили су снажно присуство Бин Ладенове мреже у тој земљи, као и постојање њених планова за нападе на америчке држављане и објекте.
Исти извори потврдили су и присуство четири групе ратника џихада (из Египта, Саудијске Арабије, Алжира, Туниса и Судана) на северу Албаније и њихово учешће у сукобима на КиМ, у редовима ОВК. Фанатични исламски борци из Авганистана, Алжира, Египта, Чеченије, Ирана и других земаља били су укључени у командне саставе штабова ОВК на Косову.
У одређеним случајевима, та радикално оријентисана и обучена лица су формирала самосталне јединице ангажоване на специјалним борбеним и тактичким задацима. Непосредно су учествовали у освајању и чишћењу терена, киднаповању грађана и полицајаца, суровим мучењима и ликвидацијама.
У марту 1998. страни медији јавили су да у Дреници веома професионално дејствују групе страних плаћеника, а када је маја 1998. године у околини Ђаковице разбијена група терориста, међу погинулима је нађен Џабер Имад Мадедину из Судана. Нешто касније, у једном другом сукобу убијен је Палестинац Абу Хамзех, који је завршио обуку у терористичком логору под контролом муслиманске војске Федерације БиХ у селу Мехурићу. О убацивању муџахедина на Косово сведочи и дневник команданта Алије Рабита из Прешева, који је предводио јединицу муџахедина, која је почетком јула 1998. године покушала да се из Албаније пребаци на Косово. На основу обавештајних података тајних служби утврђено је да је на подручју Дренице, са базом у селу Доње Преказе, а у саставу ОВК, од маја до краја јула 1998. године, деловала комбинована муџахединска јединица Абу Бекир Сидик, којом је командовао Екрем Авдија из Косовске Митровице.
Иначе, Екрем Авдија је боравио и у кампу за обуку у селу Тешњу, у БиХ, и у кампу Хост, у Авганистану. У истој јединици били су и његова браћа Адем и Мухамед Авдију. Авдија је јединицу формирао уз помоћ терориста Абу Угбе код кога је био на двонедељној обуци у кампу Хост, у Авганистану, 1992. године, Абу Малија, команданта јединице Ел Муџахедин у Босни, и познатог малезијског терористе Бин Лемана.
Активности јединице, набавку и илегално допремање оружја, финансирале су организације из Зенице (БиХ), Исламски балкански центар и Активна исламска омладина. У саставу поменуте јединице било је 115 муџахедина, међу њима око 40 страних држављана (10 из Саудијске Арабије, два из Египта, четири из Албаније, два из Енглеске и по један из Ирске и Шкотске, а остали су били држављани Македоније и БиХ).
Јединица је располагала аутоматским пушкама југословенске, кинеске и руске производње, снајперима, бацачима граната 40 милиметара, ручним бацачима, зољама, лаким и тешким митраљезима, ручним бомбама и другим наоружањем. Ту јединицу су наоружали команданти ОВК Адем Јашари, Сулејман Селими и Сами Љуштаку и давали су јој инструкције за конкретне терористичке акције. Један од инструктора обуке припадника јединице био је Џамел Ламрани, познат као Абу Мусаб, који је својевремено студирао у Београду, где је почетком деведесетих година прошлог века ухапшен као припадник верско-терористичке организације Фронт исламског спаса.
Друга војна група Абу Бекир Сидика била је Дреничка чета. У сукобу са МУП-ом Србије августа 1998. јединица Абу Бекир Сидик је поражена и расформира. Муџахедини албанске националности су се вратили у своја пребивалишта на КиМ, док је друга група муџахедина покушала да пређе у Албанију, када је у акцији српског МУП-а ухапшена група муџахедина међу којима су били и командант Екрем Авдија, Шпенд Коприва, Неџмедин Лауши, Башким Глоговци Абу Абаз, Кренар Телћију Атаман и други. Они су осуђени на вишегодишње затворске казне, али су ослобођени на основу Закона о амнестији из 2001. године, под притиском међународне заједнице.
Убрзо по изласку из затвора Екрем Авдија је наставио да води организацију „Косовски исламски биро“, основану 1998. године, која је временом проширила опсег свог рада оснивањем испостава у свим већим косовским градовима, да би убрзо реактивирао муџахединску јединицу Абу Бекир Сидик, са седиштем у јужном, албанском делу Косовске Митровице. У ту јединицу је укључена и његова супруга Белкизе. Авдија, као вођа беле Ал Каиде на Косову, сарађује и са вођама џихадиста у Македонији, који делују у околини Тетова и Куманова. Такође сарађује и са босанским вехабијама и муџахединима.
Августа 2005. године босанске вехабије су се у Косовској Митровици састале са Екремом Авдијуом ради договора о координисању рада исламистичких група на Балкану. Сарађује и са групом „Алахова армија“ из Призрена чији је вођа Семедин Џезаири. Једно од главних упоришта Абу Бекир Сидика је џамија у селу Жабар где се њени припадници радикализују и војно оспособљавају на полигону у шуми поред џамије. Та организација је тесно повезана са терористичко-криминалном групом Рахмана Раме. Утврђена је и њихова блиска веза са „Активном исламском омладином“.
Ове групе су довођене у везу са минирањем пруге Рашка–Косовска Митровица и бомбашким нападом на полицијски пункт Мехов крш на граници Србије и Црне Горе 2003. године, који је изведен уз подршку припадника Активне исламске омладине из Новог Пазара. Такође, Абу Бекир Сидик сарађује и са међународним организацијама, међу којима и са хуманитарном организацијом ИГАСА, чији је вођа Џамел Ламрани, инструктор муџахедина на Косову 1998. године.
Априла 2003. године припадници јединице Абу Бекир Сидик унели су из Албаније на Косово више од 20 килограма пластичног експлозива и сакрили га на подручју јужне Косовске Митровице. Маја 2003. године Авдију и други муџахедини су боравили и у Новом Пазару, где су припремили камион за извршење самоубилачког напада на припаднике америчког контигента КФОР-а у Бондстилу, али га нису извршили. Авдију, Бесим Веца и Бесник Рама су ухапшени од стране међународних снага 28. новембра 2003. године због сумње да се баве тероризмом, али су убрзо ослобођени, у децембру због недостатка доказа.
Међутим, то је било очекивано, јер је на 18. Исламској конференцији, одржаној у Пакистану октобра 1998. године, албански сепаратизам на КиМ окарактерисан као џихад, чиме је читав муслимански свет позван да помогне, свим расположивим средствима, борбу за слободу на окупираним муслиманским територијама.
Радикални ислам на Косову и Метохији према расположивим подацима присутан је од 1913. године, а активан је и данас.
Сви подаци у тексту коришћени су из расположивих јавних архива о присуству радикалног ислама у редовима ОВК.
