О снази Европске уније и њеној будућности у емисији „Свет са Спутњиком“ разговарали смо са Миланом Игрутиновићем са Института за европске студије и Стефаном Сурлићем са Факултета политичких наука.
Игрутиновић сматра да Европска унија може бити нови пол у мултиполарном свету, али само у неким сегментима. Каже да је међународна трговина једна од тих области.
„Европа је економска велесила. Преговара са Кином, са низом афричких земаља. Али она нема тврду, војну моћ“, каже Игрутиновић.
Што се тиче моћи и снаге ЕУ у мултиполарном свету који настаје, Сурлић каже да мека моћ треба да постане чврста. Он сматра да ЕУ свој глобални утицај заснива на мекој моћи, економској, културној.
„Али на темељу предлога француског председника Емануела Макрона о формирању безбедносно-војних снага, јединственог буџета и доктрине, видимо намеру да Европска унија окупи земље које су спремне да буду више интегрисане у некој новој унији. На трагу тога је и идеја Мартина Шулца о Сједињеним европским државама. Европска унија, оваква каква јесте, не може да одговори савременим изазовима мултиполарног света, а чвршће интеграције могу да доведу до резултата који ће Европу, то јест Европску унију, препознати као једног равноправног играча у тој мултиполарној утакмици“, каже Сурлић.
Он додаје да ће ЕУ у том случају свакако бити мање зависна од САД. Указује и да сâм Трамп није толико заинтересован за јачање евроатлантских односа у односу на претходне председничке администрације.
„На том трагу и лежи, поред „брегзита“, идеја да они који су преостали унутар Европске уније нађу неки нови модус у коме ће ојачати своје позиције и показати да идеја Европске уније и даље живи“, каже Сурлић.
Резолуција коју су недавно усвојили парламенти Немачке и Француске за Игрутиновића има значај у мери у којој се те земље потврђују као доминантни мотор дефинисања онога шта би ЕУ требало да буде у наредном периоду.
За Сурлића је излазак Британије из Европске уније мотив за доношење ове резолуције. Француска и Немачка желе да покажу да су две најјаче земље ЕУ и да Унија као пројекат и као идеја има јасну будућност.
На питање да ли је приближавање Француске и Немачке пут ка Европи у више брзина Игрутиновић каже да је немогуће предвидети где ће за две или четири године Европа стићи.
„Било каква озбиљна реформа подразумева измену Лисабонског споразума, измена је веома тешка — потребан је консензус свих чланица који је мени просто невероватан. Капацитет неких земаља, које се противе променама, је велики да блокирају промене“, каже Игрутиновић.
Што се тиче односа Уније са Русијом, Игрутиновић каже да су они дошли у фазу лоше стабилности. Истиче потпуно одсуство перцепције како да се реши, рецимо, сукоб у Украјини, и наводи да је Минск 2 мање-више мртав, иако се сви претварају да није.
„Постоји неколико држава које виде Русију као елементарни безбедносни изазов. То су три балтичке земље. Кроз институције Европске уније постоји читав низ механизама које стално држите на дневном реду, јер је то за вас фундаментално национално питање. То је питање интерних дебата у ЕУ, како ћете помирити различите интересе и чини ми се да се овај ниво санкција, које нису тако драматичне, не односи на трговину, већ само на дугорочно задуживање појединих група.
Постоји стабилност која је лоша, непродуктивна, али не видим тренутно излаз из ње. Никога не кошта претерано овај ниво лоших односа. Не верујем да ће ескалирати, али мислим да су ово односи који могу да трају 10 година, а можда и више“, каже Игрутиновић.
Сурлић указује да Италија или Португалија уопште не доживљавају санкције према Русији онако како то доживљавају балтичке земље или Пољска. Такође, мигрантску кризу не доживљавају балтичке земље онако како то доживљава Немачка или Италија.
„Одсуство заједничке судбине јесте један од главних дефицита самог пројекта Европске уније. Другачије се сагледавају приоритети и интереси и онда се долази до неког базичног консензуса“, каже Сурлић.
