Једногласна оцјена адвоката одбране и окривљених била је да је цјелокупан исказ свједока сарадника „правно неодржив“, „исконструисан“ и „лажан“ због чега одбрана сматра да Синђелићев исказ „не смије бити потврђен“ на Суду.
Према мишљењу бранилаца, цјелокупан Синђелићев исказ је конфузан, неповезан и истовремено „исконструисан“, а што све, како одбрана тврди, свједок „није способан сам“ да изведе.
Осим бројних нелогичности и неконзистентности у излагању свједока сарадника, одбрана је посебно инсистирала на самом кредибилитету Саше Синђелића, као и на његовим стварним мотивима да прихвати свједочење у процесу за наводни „државни удар“ у Црној Гори.
С тим у вези од стране адвоката одбране могла се чути констатација да је Синђелић као свједок сарадник лице „нултог кредибилитета“ и то превасходно из разлога што Синђелић има богату криминалну биографију у коју спадају и „напад на службено лице у вршењу службене дужности“, „фалсификовање исправа“, „тешка крађа“ и „свирепо убиство“.
Са друге стране, за браниоце је веома проблематичан и Синђелићев здравствени картон и његово ментално стање, а на шта упућују и претходна психијатријска вјештачења, чији налази, према тврдњама одбране, упућују на елементе „параноје“ и „шизофреније“ код свједока сарадника.
Како одбрана истиче, то је нарочито уочљиво из цјелокупног исказа свједока сарадника у којем се јасно види да Синђелић пати од „маније гоњења“, а посебно се истиче и околност да је његово свједочење показало да Синђелић има изражено високо мишљење о самом себи, о чему говори и његова тврдња да има веома велики „углед код свих Срба“.
Као јасан мотив да прихвати улогу свједока сарадника, одбрана истиче да је Синђелић особа која је у животу укупно осуђена на 28,5 година затвора, при чему још чека на издржавање затворске казне у Хрватској у трајању од 21 годину, што је по тврдњама одбране заправо „хипотека под којом он свједочи“ за „државни удар“ у Црној Гори.
Такође, оно што су сви браниоци без изузетка констатовали јесте и околност да до данас није могуће утврдити прави идентитет свједока сарадника, као и неке „баналне податке“, попут имена и Синђелићеве школске спреме, па се одбрана пита како је могуће онда уопште утврдити и неке много озбиљније свари које Синђелић износи.
Једна од главних примједби на Синђелићево свједочење су, без сумње, и извори сазнања на која се свједок сарадник позива, при чему се истичу два: наводни Синђелићеви разговори са тајанственим Русом Едијем и „медијски написи“, што одбрана сматра „недопустивим“ да се извјештаји из медија користе као материјал за исказ свједока сарадника.
Општи утисак свакако је тај да је Синђелићево свједочење обиловало бројним контрадикторностима и неистинама. Образац који је у свједочењу свједока сарадника одбрана посебно примијетила јесте и тај да се Синђелић с временом све више уживљавао у улогу „политичког аналитичара“, који на суђењу све чешће коментарише медијске написе у вези са Демократским фронтом. Одбрана је то протумачила као јасно спровођење нечијих инструкција по систему „да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“, иако је и сам Синђелић на почетку суђења тврдио да уопште није ни чуо за тај политички савез.
Како за сада никаквих материјалних доказа за покушај „државног удара“ практично нема, Суд ће очигледно када се буде бавио утврђивањем истинитости Синђелићевог свједочења морати да се одлучи да ли да вјерује на ријеч свједоку сараднику, односно ономе што му је наводно „Еди рекао“, јер осим часне ријечи свједока сарадника, не постоји ништа што макар и дјелимично може да потврди Синђелићеву верзију догађаја.
Оно што је приде посебно проблематично јесте и околност да се већина Синђелићевог исказа, због чињенице да је једино он имао комуникацију са фамозним Едијем, базира на његовом сопственом мишљењу и закључцима. Колико је то уистину незахвална чињеница можда најбоље говори и сентенца из римског права које се досјетио један од адвоката одбране, а која јасно каже да „свједок није позван да износи своје мишљење“.
