Једна реченица са јучерашње конференције за медије српског председника Александра Вучића и европског комесара за суседску политику Јоханеса Хана готово да је промакла свим медијима.
У изазове који стоје пред Београдом, Вучић је убројао и усклађивање спољне политике са ЕУ, укључујући и рестриктивне мере, у чему види додатни притисак на Србију због односа које има са Руском Федерацијом. Такође, објаснио је да тај захтев није у складу са преговарачким процесом.
Дакле, Европска комисија је у Стратегији, која је политички акт, у суштини поновила захтев да Београд уведе санкције Русији, а истовремено та „обавеза“ уопште није на дневном реду приступних преговора које Србија води са Бриселом. Да ли је и сама ЕУ прекршила сопствена процедурална правила како би хитно остварила свој геополитички циљ — „протеривање“ Русије са Западног Балкана.
До сада је, вероватно због релаксирања преговарачког процеса, наглашавано да усклађивање спољне политике Србије са ЕУ долази на крају преговарачког процеса, или чак и после његовог завршетка, у интермецу између краја преговора и самог уласка Србије у Унију.
Због тога нови захтев Стратегије ЕК за Западни Балкан звучи помало изненађујуће, јер према њој испада да Србија своју спољну политику треба што пре да усклади са политиком Уније. То у преводу значи — раскидање економских и политичких веза са Русијом и придруживање европским санкцијама против те земље.
Конфузија настаје због тога што се ради о недефинисаним терминима, оцењује за Спутњик политиколог Александар Павић:
„Када се каже ’што пре‘, то је исто то што је речено за правно-обавезујући споразум са тзв. Косовом. Али то, опет, нема тачну временску одредницу. И уопште, та цела стратегија сама признаје да није чврсто закована у камену и у њој нема ништа што нас обавезује да урадимо било шта до било ког рока, осим ако ми то сами не кажемо“, каже Павић.
Стратегија је једва усвојена, додаје он, уз противљење Шпаније, а вероватно и уз противљење још понеког, и тако је конципирана да више представља списак лепих жеља ЕУ.
„И, наравно, то је пропагандна алатка да се Србија гурне у прављење уступака које суштински не мора да направи јер нам 2025. година није обећана, него је само речено да ћемо ући ако све буде како треба и урадимо све оно што све траже од нас. Овде се више ствара вештачка нервоза од стране ЕУ лобија у Србији, укључујући и неке политичаре. Они нам дају осећај ургенције, да морамо колико сутра да урадимо ово или оно, што је противно нашим интересима, а ни у једном папиру се не каже: ’Ви ћете то морати да урадите до тад и тад, или ће следити санкције‘“, каже Павић.
Павић наглашава и још једну ствар која се, како каже, не помиње у српским медијима. У Стратегији се помиње да се ради на томе да земље Западног Балкана постану чланице Енергетске заједнице, што ће, каже Павић, имати негативан утицај на енергетску политику Србије према Русији.
Стратегију морају да поштују само они којима је стало да Србија по сваку цену уђе у ЕУ и не питају за ту цену, каже Павић. Међутим, као држава, додаје он, не морамо да је поштујемо.
Према речима Слободана Јанковића из београдског Института за међународне политику и привреду, нема супротности између досадашњег преговарачког процеса и Стратегије, јер нема докумената у којима пише да ће се усклађивање спољних политика догодити на крају процеса, већ се каже — „до краја“.
„До краја може да буде на почетку, у средини, а може да буде и на самом крају. Оно што се разликује у најновијој Стратегији ЕУ за Западни Балкан у односу на претходне документе јесте хитност. Тражи се, дакле, да се ствари хитно уреде“, наглашава Јанковић.
Ако се пажљиво прочитају анекси Стратегије, каже Јанковић, види се да готово у свим областима Србија и Црна Гора морају ове и следеће године да заврше са реформама, а што се тиче Србије и да реши питање Косова и Метохије, али и да, како Јанковић каже, уведе санкције Русији.
„Та хитност говори о слабости ЕУ, говори о паници у ЕУ управо због промена на ширем спољнополитичком плану“, објашњава Јанковић.
Стратегијом ЕУ прописује се да Србија све мора да заврши до 2020. године, каже Јанковић, али Србија не мора да поштује задате рокове. Пре сто година, Србија је била једна од двадесетак независних држава на свету, додаје он, а сада треба да починимо, како каже, салто мортале и да се одрекнемо сопствене државе када на свету постоји око 200 држава.
Србија има уговорну обавезу кроз Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), а и у преговарачком оквиру јасно је речено да треба радити на прогресивном прилагођавању спољној политици ЕУ, објашњава стручњак за ЕУ Милан Игрутиновић из Института за европске студије.
„Крајњи резултат тог процеса је пре самог прикључење, а то је не пре 2025. године. Али то је све лабилно дефинисано. То схватање постоји и записано је у нашим уговорним обавезама. У техничком смислу, то се ради кроз Поглавље 31, спољна и безбедносна политика, које није отворено. Скрининг је завршен 2014. године, али наша страна никада није добила записник“, каже Игрутиновић.
Једна од теорија због чега Србија чека четири године на записник о скринингу Поглавља 31 јесте да унутар ЕУ постоји неслагање у вези са тим да ли у позицији према Србији треба укључити и обавезу да Србија уведе санкције Русији, а друга је да званичницима ЕУ спољна политика Србије није посебно битна, додаје Игрутиновић.
Дипломатски притисак да Србија што пре усклади спољну политику са ЕУ постоји и он не мора нужно да долази из Брисела, већ и из Берлина, Вашингтона и других западних престоница.
„То је ствар текуће политике и политичке вештине. Наша обавеза, дакле, постоји, али не могу да вас притисну зато што не постоји обавеза да ви то урадите пет или шест година пре уласка. Формално ће зависити од тога ако се отвори Поглавље 31, да ли ће оно у себи имати нека такозвана прелазна мерила и како ће се у том склопу то решавати. Али све је ствар дневне политике“, каже Игрутиновић.
И он наглашава непостојање временских оквира, а да ли ће политички став изнет у Стратегији званичници ЕУ преточити у, како каже, неиздрживи практични политички притисак, да Србија уведе санкције Русији 2019. године, тек ће се видети.
ЕУ то може да уради кроз разне видове притисака, формално може то да уради кроз отварање Поглавља 31, али све зависи од текућих политичких догађаја.