Анекс споразума о демаркацији граничне линије између Црне Горе и Космета и договори Подгорице и Приштине у Црној Гори многи тумаче као најновији доказ суштински инфериорног односа који званичници те државе демонстрирају према тзв. држави Косово.
Посланик Демократског фронта Будимир Алексић сматра да нови споразум не представља само „попуштање црногорског режима према албанским властима“, већ и да се ради о отплати дуга који режим у Подгорици има према албанском фактору због помоћи у разбијању заједнице са Србијом.
Да има првих знакова колебања поводом размјене територија са „Косовом“ и на страни власти, говори и изјава бившег министра спољних послова Црне Горе Бранка Луковца, који сматра да би заједничка изјава Филипа Вујановића и Хашима Тачија могла бити „узалудна уколико у Приштини буду имали претензије на територију“ Црне Горе.
„Ако су очекивања и захтјеви већине политичких фактора и посланика косовског парламента много већа, ако се очекује битна измјена договореног и потписаног споразума због значајнијих територијалних претензија, онда ће и овај гест разумијевања и пријатељства остати само узалудан покушај“, навео је Луковац.
Ова по много чему симптоматична изјава говори и да су власти у Подгорици, у жељи да помогну косовским „пријатељима“, очигледно дошле у ситуацију да стрепе од наредних потеза власти у Приштини, односно од начина на који ће они протумачити договорени документ.
Када се томе дода чињеница да власт ДПС-а на свим изборима буквално зависи од сигнала које Тирана и Приштина шаљу својим сународницима у Црној Гори, постаје јасно да је овдашња Подгорица у великој мјери заточеник албанског фактора, што је уједно и објашњење добровољног одрицања од дипломатске предности које су црногорске власти имале у односу на тзв. државу Косово.
Коментаришући са становишта црногорских интереса необјашњиве потезе режима у Подгорици по питању демаркације са Приштином, аналитичар Бошко Вукићевић за Спутњик каже „да нема никакве сумње да актуелни монтенегрински режим представља антитезу историјске Црне Горе, као и да је починио највеће издаје народа у њеној историји“.
„Та групица узурпатора, која услед сплета бизарних историјских околности и збуњености народа управља данашњим Монтенегром, ’прославила се‘ следећим издајама: под један — признање лажне државе на територији Србије, тј. забадање ножа у леђа најближима; под два — увођење санкција Русији, тј. забадање ножа у леђа онима који су нам током историје увијек помагали и без чије константне помоћи не би ни било Црне Горе; под три — забадање ножа у леђа радничкој класи, тј. њено сиромашење, уситњавање и понижење“, подвлачи Вукићевић.
Ипак, када се ради о разлозима зашто су црногорске власти донијеле ирационалну одлуку да се „одрекну јаче преговарачке позиције“ и пристану на разговоре о „предаји дијела државне територије косовским Албанцима“, Вукићевић сматра да „треба сагледати проблематику из области црногорске унутрашње политике како би се добио одговор на то питање“.
„ДПС у Улцињу још не може да се договори око мјеста градоначелника са албанским партијама које не желе олако да попусте. Надаље, за изборе у Подгорици су увијек албански гласови из Тузи били од суштинског значаја. Генерално, неупитна је била и подршка албанских гласача ДПС-у на референдуму и током свих изборних циклуса, без које, и поред стандардних крађа и нерегуларности, режим не би могао да опстане на власти. Имајући у виду све то, као и неспоран утицај који власти лажне државе Косово имају над албанским политичарима у Црној Гори, може се закључити да и договор о демаркацији на штету Црне Горе чини дио горе описаног, свеобухватног аранжмана, као и да је Црна Гора, са ДПС-ом на власти, талац албанских интереса“, јасан је Вукићевић.
