Можда ништа у историји није толико допринело угледу бившег Совјетског Савеза као што су то својом појавом учиниле совјетске интерконтиненталне балистичке ракете. Годинама су ти пројектили били права опсесија Запада, а скоро свака војна парада на Црвеном тргу била је промоција неког новог типа балистичке ракете. Годинама је Москва укупну војну равнотежу са Вашингтоном одржавала управо захваљујући својим интерконтиненталним ракетама, Стратешке ракетне снаге сматране су елитним јединицама совјетске армије. Оне су произашле из Гардијског ракетног пука, формираног још 15. јула 1946. године.
Тешко је прецизно одредити тренутак када су совјетски ракетни нуклеарни капацитети досегли разину америчке моћи, али се може претпоставити да је то било у првим годинама Никсонове администрације. Што се тиче техничке опремљености, СССР је сустигао САД негде средином седамдесетих година прошлог века. Временом се палета совјетских ракетних балистичких система ширила, тако да је данас у оперативној употреби Руских оружаних снага остало тек неколико некадашњих совјетских ракетних система.
Дакле, прво су направљене ракете СС-3, релативно кратког домета, које су опет развијене из ракета СС-1 и СС-2, а што је све, заправо, била копија немачке ракете А-4 из Другог светског рата. Ракета СС-3 уведена је у наоружање 1955. године и њен домет био је око 1.200 км. Тај тип пројектила избачен је из оперативне употребе ракетних снага негде почетком шездесетих година прошлог века. Затим су дошле ракете СС-4 и СС-5, које су због домета посебно бринуле Западну Европу. Ракета СС-4 позната је још из 1962. године, када је управо тај тип пројектила био узрок велике кубанске ракетне кризе. Након заоштравања односа са Кинезима, Совјети су један број тих ракета пребацили на кинеску границу, па је једно време тамо било чак 500 пројектила СС-4. Ракета СС-4 имала је домет од 1.700 км и брзину од пет маха, а носила је бојеву нуклеарну главу од једне мегатоне. Што се тиче пројектила СС-5, то су биле последње совјетске једностепене ракете на возилима и биле су средњег домета. Произведене су педесетих година прошлог века, распоређиване су како у Источној Европи тако и дуж кинеске границе. Биле су домета до 3.500 км, носиле су бојеву нуклеарну главу од једне магетоне.
Следећа је била ракета СС-6, позната по томе што је коришћена и за слање совјетских космонаута у свемир. Имала је врло моћне моторе и домет од 10.000 км. Нешто већа ракета од СС-6 био је пројектил СС-7, који, опет, никада није био приказан на некој војној паради у Москви. То је био двостепени пројектил, висок 32 метра и тежак око 100 тона. Домет му је био од 8.000 до 10.000 км, а брзина скоро фантастична, процене говоре да је летео брзином од око девет маха. Ракета СС-7 испаљивала се из подземног силоса.
Пре 53 године, Црвеним тргом у Москви прошле су ракете СС-8, које су биле нешто модернија верзија ракете СС-7. Пројектил СС-8 имао је бојеву главу снаге пет мегатона, а могао је да је понесе на даљину од 10.000 км. Ракета је била тешка 80 тона. Три године после појаве СС-8 појавила се ракета СС-9, која је због својих маневарских способности изазвала праву узбуну на Западу. Двостепени пројектил тежине 20 тона, са бојевом нуклеарном главом од 25 мегатона, летео је и до 12.000 км, а своје је бојеве главе могао да испаљује и до 150 км високо у свемир. Постојало је неколико верзија ракете СС-9, са једном бојевом главом и са три бојеве главе. Тај тип пројектила био је предвиђен за ношење сателита-убице за борбу са америчким извиђачким сателитима у свемиру. Функционално, ракете СС-9 касније су замењиване можда и најснажнијим совјетским ракетама, пројектилима СС-18.
Да бројке, као ознаке времена и редоследа увођења неке ракете у оперативну употребу, нису увек и мерило неког редоследа, показује пример ракете СС-10, која је први пут приказана јавности 1965. године. Ради се о тростепеној ракети са којом је лансиран и свемирски брод „Восток“, а која је била тешка око 170 тона. Домет јој је износио око 12.000 км, а имала је нуклеарну бојеву главу снаге десет мегатона. После те ракете стигла је ракета СС-11, права мистерија за Запад. Тек се две године после прве појаве тог пројектила открило да СС-11 има бојеву главу од две мегатоне и домет од око 10.000 км. Временом су и те пројектиле замениле новије ракете СС-18 и СС-17.
Некако у исто време када су приказане ракете СС-10, светској јавности су представљене и ракете СС-13. То је била прва совјетска интерконтинентална ракета на чврсто гориво чији је домет износио 8.000 км. Пројектил је био тежак 35 тона са бојевом главом снаге једне мегатоне. Од првог и четвртог степена ракете СС-13 направљен је пројектил СС-14, којим су „покривани“ сви циљеви у Европи и у Кини. СС-14 је био тежак 28 тона, имао је бојеву главу од једне мегатоне и домет од 4.000 км, а превозио се на шасији тенка из Другог светског рата ЈС-3 „Стаљин“.
Од старијих совјетских балистичких ракетних система, доста тајанствен је био пројектил СС-15 са дометом од 5.000 км, бојевом главом од пет мегатона. Превозио се такође на шасији тенка ЈС-3.
Почетком седамдесетих година прошлог века, Совјети су увели нову серију стратешких ракета и прва од њих била је СС-16, совјетска ознака РС-14. То је била тростепена ракета, тежине 36 тона и домета од 9.000 км. Прво је имала једну бојеву главу од две мегатоне, да би касније добила три бојеве главе. За смештај ракета СС-16, Совјети су преуредили око 60 силоса у којима су раније биле ракете СС-13.
Двостепену ракету СС-17 Москва је увела у оперативну употребу 1975. године. Оригинална совјетска ознака за тај пројектил била је РС-16. Развијено је неколико модела тог пројектила, са четири бојеве главе снаге по 400 килотона свака, док је модел „двојка“ имао врло снажну хидрогенску бојеву главу предвиђену за разарање противничких подземних силоса са ракетама. Ракета СС-17 имала је домет од 10.000 км и била је врло прецизна. Но, када је реч о прецизности старијих модела совјетских интерконтиненталних балистичких ракетних система, у то време је вероватно најтачнија била ракета СС-18, совјетска ознака РС-20. И не само најпрецизнија него и најјача у снази бојеве главе. Наиме, СС-18 носи бојеву главу снаге 50 мегатона, што је 2.500 пута јаче од „хирошимске“ бомбе. Совјети су развили четири верзије ракете СС-18: верзија „два“ носи десет бојевих глава, по једну мегатону свака бојева глава, верзија „три“ има исти број бојевих глава, али слабије снаге, модел „четворка“ носи десет бојевих глава снаге по 600 килотона свака. Пројектил СС-18 има домет од 10.000 км. Тренутно је у руским ракетним јединицама на сталном дежурству распоређено 46 пројектила типа СС-18.
Нова ракета после СС-18 била је СС-19, совјетска ознака РС-18. Тај пројектил лети до 10.000 км далеко, врло је прецизан, а направљен је такође у неколико верзија. Модел „тројка“ има шест МИРВ бојевих глава од по 550 килотона свака, а варијанта „двојка“ носи једну бојеву главу мегатонске јачине. Руске ракетне снаге имају сада на положајима 30 ракета СС-19.
И најзад — пројектил СС-20, који је био узрок великих преговора Совјетског Савеза и САД о „евроракетама“ почетком осамдесетих година прошлог века. Ракете СС-20 постале су опсесија Запада и због њих су Американци почели да у Европу довлаче крстареће пројектиле и ракете „першинг 2“. Иначе, ракета СС-20 била је тешка око 13 тона, домет јој је износио 5.700 км, неки су процењивали да са трећим степеном има домет и до 10.000 км, а носила је бојеву главу од 500 килотона. Споразумом Вашингтона и Москве о уклањању ракета средњег домета из Европе постигнута је тзв. „нулта опција“, па су пројектили СС-20 демонтирани, баш као и америчке крстареће и ракете „першинг 2“ у Европи.
Данас, ракетне снаге Русије од копнених система располажу пројектилима СС-18 и СС-19, као и са 63 нове ракете СС-25, руска ознака РС-12М, једном бојевом главом мегатонске снаге, са 60 пројектила СС-27, руска ознака „Топољ М“, до пет бојевих глава по 200 килотона снаге, све ракете у силосима и 18 пројектила „топољ М“ на покретним лансерима.
На балистичким нуклеарним подморницама Русија данас располаже ракетама СС-Н-18, СС-Н-23, СС-Н-20 и пројектилима типа СС-Н-30 „Булава“. То су, заправо, морнаричке верзије копнених ракетних система СС-18, СС-20 и „Топољ М“.
Колико год то парадоксално изгледало, интерконтиненталне балистичке ракете још су увек више средство стратешког одвраћања, а мање оружје за гађање заштићених војних циљева. Могло би се рећи да Русија свој мир и безбедност у стратешком смислу управо и темељи на стратешким ракетним снагама, баш као и САД. У том контексту треба гледати и све садашње и будуће преговоре двеју светских суперсила о нуклеарном разоружању.
