Пре 55 година, 8. марта 1963. године, у Сенатском дворцу московског Кремља, у сали која се сада зове Јекатеринска, а била је Свердловска, одржан је састанак совјетског лидера Никите Хрушчова с представницима стваралачке интелигенције. Током састанка, генерални секретар ЦК КПСС је изјавио: „Нашем народу је потребно нова, борбена револуционарна уметност!“
Парадокс је у томе што су управо представници и главни ликови исте те уметности, која је, према речима Хрушчова, совјетском народу била потребнија од хлеба, током састанка били потпуно поражени. А једини разлог што се сусрет није завршио поломљеним вилицама у директном преносу или просипањем воде у лице саговорницима јесте то што је тада још постојала некаква формална култура дискусије.
Ово није био једини састанак: од јесени 1962. године такви састанци су често организовани. Права пропаст била су, међутим, два таква сусрета. У децембру 1962. године одржана је изложба у Мањежу, која је била праћена погрдним речима Хрушчова на рачун уметника. Њихове радове назвао је мазаријама. „Ко је дозволио да се овако слика? Да ли је то магарац репом сликао или шта?“
У марту 1963. године одржан је нови састанак који није ништа мање познат, али је овога пута био усмерен на рачун песника и писаца: „Не могу мирно да слушам оне који хвалишу наше непријатеље! Не могу да слушам агенте! Желите ли сутра да добијете иностране пасоше? Добијте. И идите одавде ђавољој баби!“
За нашу совјетску домовину
Један од „агената“ био је Василиј Аксјонов. У том тренутку аутор романа „Колеге“ и „Звездана улазница“, дела која и дан-данас дају основа да се мисли да покушај да се изгради комунизам није била утопија. Ево шта је Совјетски Савез био за јунаке „Колега“: „Волим своју земљу, своју машину и без размишљања ћу дати за то руку, ногу, живот, али ја сам одговоран једино својој савести, а не некаквим ’вербалним фетишима‘“.
Сам аутор је још у децембру 1962. године показао не само лојалност него апсолутно револуционарно расположење и спремност да се бори против непријатеља социјализма. Ево фрагмента из његовог наступа на Идеолошкој комисији ЦК КПСС: „Разговарао сам у Јапану с једним буржоаским интелектуалцем. Питао ме је: Шта мислите, ево овде нам се чини да нас промене које се догађају у вашој земљи зближавају с вама? Као да се крећете према нама — према капиталистичкој уметности? Одговорио сам му: Све је управо супротно! То је управо победа наше идеологије! Поштујемо своје очеве и волимо своје очеве. Захвалан сам партији и Никити Сергејевичу Хрушчову за то што могу с њим да разговарам, за то што могу с њим да се саветујем. Желимо и да разговарамо с очевима, и да се расправљамо с њима, и да се слажемо с њима у вези с разним питањима, али желимо, такође, да говоримо о томе да наши очеви не би мислили да у џеповима имамо камење, него да знају да су нам чисте руке“.
То је онај исти Аксјонов који ће касније отићи у САД, коме ће бити одузето совјетско држављанство и који ће постати готово књишки пример антисовјетског човека.
„Подметнули су ми их“
Други, на пример, Јевгениј Јевтушенко, Андреј Вознесенски и Роберт Рождественски, сачували су лојалност режиму, али су потпуно изгубили веру у то да је комунизам могућ, а да је социјализам способан да дâ себи неки „људски лик“.
Они који су били погођени мање и које није напао лично Хрушчов, него руководиоци нижег ранга, такође су се замислили. Рецимо, браћа Стругацки су 1963. године практично завршила свој „комунистички“ циклус фантастике романом „Далека дуга“, у којем се у утопијском свету удаљеног космоса догађа разарајућа катастрофа.
Скулптор Ернст Неизвесниј, на којег се Хрушчов обрушио лично, био је уверен да је генералног секретара било брига и за апстракционизам и за формалистичке вибрације у прози и поезији: „Хрушчова су нахушкали против нас његови непријатељи у руководству да би га дискредитовали, да би показали свима да се он ни најмање не разуме у уметност, тако да ће, у складу с тим, постати предмет поруге у целом свету. Антихрушчовљевска завера одавно је сазрела, и састанци с интелигенцијом су били њен саставни део“.
Речи Неизвесног потврђује Аксјонов, који је недуго пошто је смењен Хрушчов 1964. године срео у ресторану његову унуку Јулију и замолио је да пренесе деди да писац Аксјонов саосећа с њим. Унука је испунила молбу. А реакција бившег генералног секрета је гласила: „Џаба сам тада трошио време на те момке. Онај олош ми их је подметнуо“.
Међу „олошем“ је био и председник Идеолошке комисије ЦК КПСС Леонид Иљичов. Управо је он организовао сусрете с интелигенцијом. Интересантно је и то да је он некада био главни уредник листа „Правда“. И на том месту је зарадио не баш ласкав опис од самог Јосифа Стаљина: „Уредник ’Правде‘ Иљичов је слаб. Он је једноставно мали за овакав посао“.
Хрушчов је имао шансу да се ослони на младеж која се потпуно искрено спремала да гради комунизам, која је могла да подигне и већ је готово и подигла совјетску уметност на недостижну висину. Али је више волео да се осигура верујући „старим, провереним партијским борцима“. Резултат је био да су изгубили сви.
