Управо зато су обавјештајне студије велики хит на универзитетима широм САД, објашњава Ковачевић, предавач на предмету обавјештајних студија на Универзитету Сан Франциска у Калифорнији. Ковачевић, који је и члан Међународне асоцијације за обавјештајне студије (ИАФИЕ) и стручњак за историју америчких и совјетских/руских обавјештајних служби, у интервјуу за Спутњик открива и да у свијету постоји само неколико обавјештајних служби које имају ресурсе да дјелују глобално, уз оцјену да ће јачање војне моћи Русије и економске Кине у наредном периоду довести и до „промјене равнотеже моћи и у оквиру обавјештајних заједница“ на Балкану, а које су, како каже, тренутно „зависне од западних центара моћи“.
Поље дјеловања обавјештајних служби најчешће се одвија далеко од очију јавности. Ви се, ипак, овим феноменом бавите на научној основи, проучавајући га на Универзитету. Какве су реакције студената на ваш предмет?
— Живимо у историјском периоду који се слободно може назвати доба обавјештајних служби. Свака, па и најмања држава на свијету, има барем једну обавјештајну службу. У исто вријеме, обавјештајне службе играју све важнију и непосреднију улогу у доношењу и националних и интернационалних спољнополитичких одлука.
Како можете анализирати садашње и будуће потезе било које државе ако не разумијете како функционишу њене обавјештајне службе, и цивилне и војне? Наравно да не можете. Да вас подсјетим на изузетну тврдњу Џорџа Орвела, из чије биографије се добро види да је познавао рад и западних (британских) и совјетских служби: „Ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ко контролише прошлост, контролише будућност“. Чињенице указују да садашњи политички тренутак у свијету, кроз своје јавне и тајне активности, умногоме креирају обавјештајне службе. Управо због тога темељно и објективно знање о њима је пријеко потребно сваком студенту политичких наука и међународних односа (али и сваком грађанину и грађанки савременог свијета), и није ни чудо да је мој предмет на Универзитету Сан Франциска био врло популаран. Наиме, толико је био популаран да сам сада у процесу формирања универзитетског дискусионог клуба у оквиру којег настављамо изучавање ове теме. Слична ситуација је и на многим другим универзитетима широм САД. Обавјештајне студије су велики хит.
Да ли је познато која држава је прва у свијету формирала озбиљан обавјештајни апарат?
— На предмету посвећујем доста времена америчкој обавјештајној заједници: њеној историји, структури, главним активностима, методима дјеловања итд. Ово је највећа и најбоље финансирана заједница на свијету, а броји 17 организација познатих јавности (лично вјерујем да САД имају обавјештајне структуре које функционишу у потпуној тајности и о њима јавност ништа нити зна нити смије да зна). САД, међутим, имају релативно „младе“ обавјештајне службе с обзиром да је ЦИА, на примјер, формирана тек 1947. године. Много дужу и богатију традицију имају Британци, Французи, Руси, Кинези, итд. За обавјештајце кажу да је то „друга најстарија професија на свијету.“ Шпијунирање се помиње у Библији, а кинески војсковођа Сун Цу у својој књизи „Умијеће ратовања“ из 6. вијека прије нове ере доноси подробни приказ обавјештајних активности којем се врло мало може додати и дан-данас.
Чиме се обавјештајне службе конкретно баве, и колико дјеловање тих структура заиста утиче на свакодневна дешавања у свијету?
— Важно је имати на уму да се обавјештајне службе не баве само прикупљањем тј. крађом тајних информација (класичним шпијунирањем) него и тзв. тајним акцијама (covert actions) које укључују саботаже и обарање непријатељских режима. На примјер, ЦИА је отворено признала своје учешће у обарању социјалистичких режима у Ирану и Гватемали ’50-их година прошлог вијека. Међутим, све што је тада рађено, ради се и данас против оних који су оцјењени као противници америчке хегемоније и неолибералног капитализма, али је, наравно, тешко доћи до конкретних доказа.
Ко год посједује овакве доказе мора да ћути, иначе може завршити у егзилу, затвору или горе од тога. Видите ли како испаштају Џулијан Асанж и Едвард Сноуден због тога што су одали тајне које су били скриване од очију јавности јер су се тицале тешких злоупотреба против права и слобода грађана?! А ко зна што их тек чека.
Да ли се методологија дјеловања служби различитих држава разликује и колико? Која средства се све користе и да ли је у модерном обавјештајном рату „све дозвољено“?
— Све обавјештајне службе имају исте елементарне функције, али се оне обављају у складу са политичком културом дате државе. Послије озбиљних обавјештајних скандала који су потресли САД током ’70-их година прошлог вијека, америчка обавјештајна заједница је била принуђена да прихвати читав низ рестрикција на своје дјеловање, многе од којих важе и данас. Због тога ЦИА користи услуге „партнерских“ служби када се ради о посебно проблематичним операцијама које би се нашле на удару америчког тужилаштва и америчке јавности. На примјер, против Русије, постоје индикације да ЦИА користи услуге украјинских, грузијских и балтичких служби. Државе које немају развијене методе демократске контроле су слободније у свом приступу. Генерално се, ипак, може рећи да у овој сфери „циљ оправдава средство“, укључујући и физичку ликвидацију посебно опасних политичких дисидената. Први Хладни рат је донио сијасет примјера таквог дјеловања (сјетите се само Стаљинових припрема да убије Тита или напора ЦИА да елиминише Фидела Кастра које су доста добро документоване), а мислим да ни овај нови хладни рат неће бити ништа мање суров по том питању.
За које обавјештајне службе се може рећи да данас спадају у најбоље три у свијету? Да ли је то могуће академски или научно утврдити?
— У свијету постоји само неколико обавјештајних служби које имају материјалне и људске ресурсе да дјелују глобално. Такве су америчке, британске, француске, израелске, руске и кинеске службе. Остале су мање или више јаке регионалне службе. Недавно декласификовани документи ЦИА показују колико је била јака југословенска обавјештајна служба. Она је била страх и трепет свих политичких противника југословенске социјалистичке идеје. Ниједна обавјештајна служба било које постојеће државе на Балкану не може се ни теоријски примаћи таквој моћи и потенцијалу за дјеловање. У овом тренутку, све оне су зависне од западних центара моћи и њихових обавјештајних служби, мада је јасно да ће јачање војне моћи Русије и економске моћи Кине и на Балкану у наредном периоду довести до промјене равнотеже моћи и у оквиру обавјештајних заједница.
