Логика је одавно напустила српски фудбал. Што апсурдније — то извесније, једино је правило којег се држе сви „спортски радници“ у овој игри која је то некад била. Система, да се не лажемо, никад није ни било.
После смене селектора Славољуба Муслина, који је фудбалску репрезентацију успео да пласира на Светско првенство у Русији, уследио је још нелогичнији потез, па је његов дотадашњи заменик — треба ли напоменути, ни у тренерском, а камоли у селекторском послу недовољно искусни — Младен Крстајић, постао селектор репрезентације.
Најновије у низу нелогичних, непотребних, најчешће контрапродуктивних „решења“ која долазе из „Српске куће фудбала“ је одлука да после шест година и три квалификациона циклуса штопер Бранислав Ивановић не буде капитен Србије.
„Задовољство ми је да представим заменика капитена и капитена који ће водити екипу у наредном периоду. Моја идеја са Коларовим као капитеном и Матићем као замеником је да имају моћ да наставе тамо где је Бане стао. Бане је много дао Србији и она њему. Причали смо, ово су интерне ствари које решавамо у свлачионици“, навео је Крстајић у Спортском центру ФСС-а у Старој Пазови, на окупљању репрезентације пред контролне утакмице са Мароком и Нигеријом.
Таква изјава „млађаног“ сектора била би логична да је којим случајем Бане Ивановић, из овог или оног разлога, одлучио да не игра за репрезентацију или да је неко у репрезентацији одлучио да им Бане више није потребан, у смислу смене генерација или из било којег другог разлога.
Међутим, Ивановић (за сад) остаје у репрезентацији, па је главно питање зашто му је одузета капитенска трака?
Нигде на свету селектор не мења капитена репрезентације док је он и даље у тиму. То је неписано правило, које важи и за клубове и репрезентацију. Да не говоримо о чињеници да је Ивановић смењен непосредно пред почетак Светског првенства. Притом, капитен неког тима није капитен само због играчких, већ и због неких других квалитета које поседује.
Колико знамо, Бане Ивановић није ни осумњичен за неко непочинство, па је најочигледнији разлог зашто је замењен то да се неком озбиљно замерио. У прилог томе иде и Крстајићева „политичка жвака“ да је „Бане много дао Србији, а и она њему“. Тако је то обично са онима које (по наређењу) морате да „макнете“, а немате ваљан разлог за то, па му ласкате док га шиканирате пред светом.
„Причали смо, ово су интерне ствари које решавамо у свлачионици“, немушто је објашњење селектора које додатно оставља простора за спекулације да се нешто десило унутар тима. Али из ранијих сличних примера се може закључити да је замешатељство у вези са Ивановићем закувано и испечено доста далеко од свлачионице.
Нажалост, на семафору фудбалске репрезентације је већ деведесети минут, иако није ни почела такмичарска утакмица. Србији у Русији ни Путин не може помоћи. Волели бисмо да грешимо и да нас Крстајић и главешине српског фудбала демантују добрим играма и високим пласманом, али тренд апсурдности наводи на закључак да је репрезентацији „на светској фудбалској смотри“ потребно чудо.
Можда су тога свесни и сви око репрезентације који би већ сад увелико требало да су анимирали јавност и навијаче, да су направили атмосферу позитивног набоја пред Првенство, да деца већ сад у парковима и пешачким уличицама носе дресове са презименима репрезентативаца и пикају лопту…
Међутим, деца и не знају да ће Србија играти у Русији. Очеви су се већ одавно определили да у кладионицама, кафанама и кућно-босоноги гледају светске тимове. И српске репрезентативце у њима.
За све то сигурно нису криви Славољуб Муслин, Бранислав Ивановић или неко трећи (а биће и трећи, да би се наставио низ) ко није имао довољно „социјалне интелигенције“ да плива у блату играрија менаџера и функционера, већ је само хтео да игра фудбал. Од ноге до ноге.
