Наиме, ова доктрина би, према речима Хејга, приморала свих 29 чланица на колективни одговор у случају да било која земља Алијансе буде нападнута у сајбер простору. Он је оценио и да би та мера била додатни фактор обуздавања Русије, далеко снажнија него што то поједине чланице чине протеривањем дипломата. Војни аналитичар Александар Радић каже да је то очекивани развој ситуације.
Први пут је сада Америка, објашњава он, у дефанзиви јер се показало да без обзира што су САД и даље технолошки супериорна земља на планети, она више нема монопол над пољем нових сазнања, а показало се и да Русија, али и Кина и Индија имају јако способне људе у домену ИТ и због тога је постављен нови стандард офанзивног деловања у сајбер ратовања на шта Америка нема прави одговор.
„Права порука ове иницијативе је то да су Америка и њене савезнице под притиском услед чега Алијанса и настоји да формализује доктринарна решења која јој недостају“, истиче он.
Радић, међутим, тврди и да то не мења драстично ситуацију на терену, већ представља једну од форми у надметању што је потпуно разумљиво и легитимно, будући да Алијанса много полаже на сајбер ратовање.
„Очигледно је да Америка респектује капацитете Русије у сајбер ратовању. Није то домен који је јако лако доказати и видети, али треба имати у виду да се у сајбер простору воде виртуелни ратови свакодневно, размењују се ударци и тражи се начин да се продре ка другој страни и из тог разлога НАТО дефинише мере које ће радити на нивоу савезничке сарадње“, појашњава Радић.
Радић појашњава и да овде није реч само о продорима у информатичке системе како би се сакупиле одређени подаци и манипулисали њима, сада постоје све више средстава и наоружања, које се ослањају на информатичке системе где се хаковањем противнику може нанети огромну штету — добар пример су беспилотне летелице које су еволуирале, те се користе за извршавање борбених задатака.
Упитан да ли би ова мера могла да се протумачи и као решење да се изврши колективни сајбер напад на Русију под изговором наводног руског напада на једну од чланица, Радић каже да би то било у домену политичке фантастике, с обзиром да се слична доктрина примењује и у случају нуклеарног и конвенцијалног рата, што значи да ако већ постоји војни одговор, онда и ову меру треба прихватити такође без неког посебног узбуђења.
Са друге стране, Алексеј Подберјозкин из московског Центра за војно-политичка истраживања сматра да САД и њихова најближа савезница Велика Британија одавно имплементирају стратегију која подразумева јачање тензија на евроазијском простору, те да је прича о руским сајбер-претњама идеална прилика да се уведу додатне контрамере.
Управо сајбер ратовање, наводи он, изазива озбиљну забринутост становништва, а при томе немогуће је доказати ко стоји за овог или оног напада, и зато Русија у свим сличним ситуацијама може да буде „дежурни кривац“. Подберјозкин каже и да ако Алијанса буде усвојила нову стратегију колективног одговора на такозване руске сајбер-нападе, Москва ће реаговати реципрочно.
Русија и САД велику пажњу поклањају евентуалним ризицима у сајбер простору, јер се овде не ради о обичним ДДоС нападима, него о великим ризицима за економију и привреду земље, или чак и о индустријским катастрофама. Сви су свесни тога, зато Русија има специјалне снаге које су задужене за сајбер безбедност. Осим тога, не верујем у причу како је Русија наводно престигла НАТО када је реч о хибридним ратовима. Однос снага у економији и ИТ технологијама између Русије и Запада тренутно није у корист Русије. О каквом се „хибридном нападу“ онда ради?
Нешто раније се огласио и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг који је рекао да је неопходно пронаћи потпуно нови приступ када је реч о односима са Русијом, те да је чланицама Алијансе неопходно да појачају одбрамбену способност.
