На позицију саветника за националну безбедност у Вашингтону долази Џон Болтон, окорели јастреб америчког интервенционизма, који је пред Нову годину припретио: „Очекујте да америчке тензије с Кином и Русијом порасту у 2018. години“. А сада је у позицији да ту своју претњу и оствари.
Председник Кине Си Ђинпинг из Пекинга пак поручује да је Кина „одлучна за крваву битку против непријатеља“, а председник Русије Владимир Путин почетком месеца приказао је свету ново руско оружје против кога нема одбране, поручујући тиме да је Русија сила којој се не сме претити на начин на који су Американци навикли.
И Си Ђинпинг и Владимир Путин поново су изабрани на своје функције, чиме се њихова ера наставља. Шта би она могла да донесе, не само Кини и Русији већ и остатку света? Или ће Америка успети да их заустави?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили уредник „Политике“ Бојан Билбија и Бранко Жујовић, новинар који је више година радио за Међународни кинески радио и извештавао из Пекинга.
„Кина не жели трговински рат и он јој није потребан, али она мора да одговори“, оцењује Бојан Билбија, подсећајући да је председник САД Доналд Трамп још током предизборне кампање најављивао да ће покренути трговински окршај с Кином, због огромног дефицита који САД имају с том земљом. „Русија је противник кога је Трамп наследио, док Кину он и људи око њега виде као главног противника, и то са добрим разлогом — Кина је главна економска локомотива данашњег света, а не САД или Европска унија. Економској експанзији Кине они не могу да одговоре економским средствима, већ морају да примењују неке друге методе које нису у сагласности ни са правилима Светске трговинске организације, нити са тековинама савременог света уопште. Не заборавимо да је ову врсту економске глобализације покренула управо Америка, а сада јој се то враћа као бумеранг јер су њени конкуренти у међувремену ојачали, па би она да мења правила“.
И Бранко Жујовић сматра да „економски сукоб и трговински рат Кини не одговарају, и она ће учинити све да се тај сукоб не распламса. И Кини и Русији потребни су стабилна ситуација и простор и време за развој. Насупрот томе, Америка поступа сасвим другачије; све што долази из Вашингтона делује као губљење даха у геополитичкој игри на дуге стазе, и зато Америка постаје нервозна“.
Кина тренутно, напомиње Жујовић, „доприноси расту светског БДП-а с преко 30 одсто, а Кина и Америка — две водеће светске економије — једна другој су највећи спољнотрговински партнери уз Европску унију, и свако компликовање њихових односа може да има несагледиве последице по читав свет“.
Извештаји говоре да Русија и Кина гомилају своје златне резерве, те да се истовремено ослобађају од америчких државних обвезница, смањујући тиме удео долара у својим девизним резервама. Могу ли Русија и Кина да угрозе америчку глобалну хегемонију ако се не ослободе од долара и не угрозе његов статус резервне светске валуте?
„Кина и Русија неће журити с таквим потезом, пре свега да не би себе угрозиле, док с друге стране гомилање златних резерви сведочи да тај потез оне планирају на дуге стазе“, коментарише Билбија. „Идеја је да се транзиција изврши полако, како би свргавање долара с његовог трона прошло безмало неприметно. А то свакако брине Вашингтон“.
Срце америчке империје додатно је забринуто и због порука које стижу из Пекинга и Москве.
Кинески председник поручио је, наиме, овог викенда: „Одлучни смо да се боримо у крвавој бици против наших непријатеља“. Позвао је и на „велико обнављање кинеске нације“ и исказао намеру да Кина заузме „своје место у свету“. Да ли је ово знак да ће Сијева Кина имати активнију улогу у глобалним односима?
„Овакве поруке из Пекинга стижу сада зато што је Кина достигла кључну тачку у свом развоју. Са њом више, заиста, нема шале“, каже Бранко Жујовић. „Уставним променама — а укидање ограничења броја мандата само је део тих промена — Си је потврдио и учврстио своју моћ. Стога, током његовог наредног мандата, Кина ће бити у позицији да другачије разговара са светом; у односу на почетак мандата Си Ђинпинга, Кина није иста држава“.
Истовремено, додаје Бојан Билбија, „и Владимир Путин је поручио да ће узалудни и безуспешни бити сви покушаји да се обузда Русија“. „Све је очигледније да Русија и Кина преузимају иницијативу у обуздавању Америке, тако што је Русија обуздава војно, а Кина економски. Отуда и амерички покушаји да се ишчупају из овог стиска“.
„Америка је“, подсећа Бранко Жујовић, „доста полагала на сукоб Русије и Кине током протеклих година, до чега није дошло“. „Зато и мислим да америчка нервоза добрим делом потиче, осим од постепеног губљења економске моћи и утицаја, и од чињенице да односи Русије и Кине током протеклих година нису нарушени. Напротив, Москва и Пекинг играју веома вешто, чувајући леђа једно другоме“.
Због тога, Америка се истовремено супротставља и Русији и Кини, али, каже Бојан Билбија, „питање је шта ће на крају бити и колико дуго то може да потраје… Приближавање Русије и Кине траје већ дуго, а Запад је, опијен привидом своје надмоћи, то пропустио да примети“.
Па смо тако и дошли до садашње ситуације у којој су, честитајући један другоме на избору, Владимир Путин и Си Ђинпинг указали на досад незабележен, висок ниво односа између две земље који намеравају да подигну на још виши ниво, а говоре и о „свеобухватном партнерству и стратешкој сарадњи“, како рече Си, „и у добру и у злу“…
Нема никакве сумње да су Кина и Русија изазвале амерички светски поредак, па и да су у доброј мери у томе успеле. Питање је, међутим, нуде ли ове силе у успону алтернативу досадашњем неолибералном поретку, и у економском и у политичком смислу? С тим у вези, Си Ђинпинг каже да „Кина никада неће стремити хегемонији или експанзији. Само они који су навикли да прете другима, све гледају као претњу“.
Закључује Бранко Жујовић, указујући да се основна разлика налази управо у томе што две силе не желе другима да намећу своја решења, као што то чини Запад: „Суштина је управо у томе да ни Кина ни Русија не нуде никакав конкретан модел. Оне нуде отворену сарадњу на општу корист, а како ће неко градити властити друштвени, политички и економски поредак, то је на њему, и мислим да је управо то и главни квалитет онога што се нуди. Дакле, инсистирање на сарадњи уз потпуно поштовање друге стране. То је оно најважније што Москва и Пекинг у овом тренутку нуде“.
