Солидарност је најчешће спомињана реч у западноевропским и северноатлантским политичким круговима у последње време. Притом, не треба ни помишљати да се Запад ујединио у помоћи некој угроженој чланици ЕУ, која пати под притиском економске или неке друге кризе. То не.
Солидарност на коју се позивају англосаксонски, француски и немачки политичари, а прате их политичари из мањих чланица ЕУ и НАТО-а, односи се на подршку коју ове земље, њих укупно 25, пружају Великој Британији у клеветању Русије у „случају Скрипаљ“.
Не обазирући се на гласове разума, какви долазе, рецимо, од Вилија Вимера, бившег потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а и утицајног лидера ЦДУ канцеларке Ангеле Меркел, бившег потпредседника Европске комисије Гинтера Ферхојгена или бившег шефа немачке обавештајне службе БНД Герхарда Шиндлера, који указују да нема доказа о руској умешаности у „случај Скрипаљ“, западни јастребови користе овај случај како би показали јединство међу савезницима.
Тако је шеф Пентагона Џејмс „Бесни пас“ Матис изјавио да је случај Скрипаљ показао да је НАТО још релевантан, а британски шеф дипломатије Борис Џонсон да је Русија потценила одговор Запада.
Најдаље је отишао донедавни свемоћни немачки министар финансија, а сада председник Бундестага Волфганг Шојбле, изразивши наду да ће Британија преиспитати одлуку о напуштању ЕУ после подршке коју је Лондон добио у вези са „случајем Скрипаљ“.
На тај начин, „случај Скрипаљ“ издиже се на нов ниво и добија сасвим другу димензију. Он постаје повод не само за клеветање Русије већ за ширу и злослутнију акцију, као што је Сарајевски атентат постао повод за избијање Првог светског рата или као што је паљење Рајхстага постало повод за прогон свих слободномислећих људи из Немачке.
Барем у очима англосаксонских политичара са обе стране океана и њихових француских и немачких истомишљеника, случај Скрипаљ постаје кохезивни елемент ЕУ, који јој је толико недостајао последњих година, а са друге стране упошљава НАТО и даје му смисао и сврху постојања.
Шојблеову изјаву професор београдског Факултета политичких наука Слободан Самарџић оцењује као покушај да се Британија пост фестум одобровољи. Међутим, одлука о изласку Британије из ЕУ донета је легитимно, на референдуму, великом већином гласова грађана, каже он.
„Имајући у виду да и преговори око раскида напредују, они су најавили да ће се идуће године у ово време и формално раздвојити на основу већ утврђеног споразума. Када се то догоди, онда је то дефинитивни крај. А сада, после легитимне одлуке и узнапредовалих преговора о раздружењу да се Британија предомисли, то је просто немогуће“, оцењује Самарџић.
Самарџићево мишљење дели и аустријски политиколог српског порекла Жељко Малешевић — квазисолидарност земаља ЕУ у „случају Скрипаљ“, како је Малешевић назива, неће променити британску одлуку о Брегзиту.
И сам улазак у тадашњу Европску економску заједницу (ЕЕЗ) био је блокиран јер је тадашњи француски председник Шарл де Гол сматрао да би британско придруживање европској породици довело до пораста америчког утицаја на њу.
Иако је британски статус од уласка Британије у ЕУ био пуноправан, та држава није преузимала све обавезе, а ЕУ је Британцима излазила у сусрет у покушају да је задржи унутар Уније. На крају, таква политика није дала резултате и Британија се одлучила на излазак, каже Малешевић.
„Став у ’случају Скрипаљ‘ покушај је да се на вештачки начин покаже солидарност, јер од самог старта Брегзита, од одлуке на референдуму, постоје извесне европске елите које покушавају да спрече тај излазак, из само њима знаних разлога. По мом мишљењу, ЕУ не губи много изласком Велике Британије, с обзиром на то да није ни испуњавала своје обавезе, како финансијске тако и неке друге. Само је била инструмент или неки спроводни канал америчког утицаја ка Бриселу и неким другим европским центрима“, објашњава Малешевић.
Коначни излазак Британије из ЕУ, сматра Малешевић, могао би да доведе до тога да ЕУ почне самостално да одлучује, можда и на војном плану.
„Али, јасно је да одређени кругови, који су можда блиски и НАТО-у, желе да држе Британце у ЕУ на било који начин, па и кроз овај покушај ’солидарности‘ у случају који је прилично чудан, али није изненађујућ, с обзиром на то да у игри великих сила ништа не сме да нас изненади“, каже Малешевић.
Инсценирани и политички надувани „случај Скрипаљ“ у геостратешком смислу јесте објединио западне владе против Русије, али ради се о поводу кратког даха, сматра Самарџић.
„Прво, нејасне су околности, ништа није доказано, Русија није имала могућности да износи своје аргументе… Све је то, дакле, био вештачки направљени повод да би, пре свега, Америка заоштрила своје односе са Русијом, па и са остатком света, и да би у време када та империја полако опада, покушала да сачува своју доминацију“, каже Самарџић.
Америка је релативно лако натерала западноевропске државе у конфликт са Русијом, јер Западна Европа, према Самарџићевим речима, нема самосталну спољну политику. Због зависности од САД и НАТО-а, западноевропске државе показале су лојалност Америци и ушле у сукоб са Русијом, иако им он није у интересу.
„Зато и кажем да то није повод неког стратешког усмерења или дужег даха, него важи за ово време и овај тренутак, и када се то издува — или ће се односи смирити или ће се измислити нешто ново“, каже Самарџић.
Малешевић указује на то да „случај Скрипаљ“ има тенденције да делује као преко потребан кохезивни фактор, али да он ипак није постигао потпуни циљ.
„Аустрија, рецимо, није протерала руске дипломате, начелно је изразила усмену сагласност, али конкретних потеза није било. Чак је одлука Владе да неће бити протеривања руских дипломата. Имамо и неке друге земље које су прилично скептично на то све реаговале, а и сами грађани ЕУ нису претерано одушевљени потезима немачке и француске владе. Мислим да ко год да је циљао да ’случајем Скрипаљ‘ повеже неке конце у Европи који су можда већ покидани, очито није остварио своју замисао“, каже Малешевић.
Бура око „случаја Скрипаљ“ ће, према Малешевићевом очекивању, брзо проћи, а то што су неке државе ЕУ следиле Британију и Америку а друге нису пре може да доведе до нових подела у ЕУ, него до јединства.
