Кандидат ДПС-а Мило Ђукановић не крије одлучност да покуша све како би осигурао побједу у првом кругу предсједничких избора заказаних за 15. април. Зарад тог циља, Ђукановић је, како се чини, поново одлучан да одигра на карту подстрекивања снажног међунационалног антагонизма у црногорском друштву, о чему свједочи и његов наступ на промоцији у Рожајама.
Ђукановић је у општини коју већински насељавају припадници бошњачког и албанског народа, поново покушао да хомогенизује бирачко тијело које чине мањински народи у Црној Гори науштрб оних који, како је рекао, представљају „политику рушења и негирања државе Црне Горе“, мислећи при томе, чини се, на већински дио православног бића Црне Горе које није антисрпски оријентисано.
Имајући у виду чињеницу да на рачун раздора у већинском православном становништву Црне Горе већ годинама мањински народи у тој земљи суштински одлучују ко ће бити на власти, Ђукановић је у Рожајама још једном поновио „обавезу вјечне захвалности мањинским народима који су својим одговорним односом према Црној Гори допринијели њеном очувању, изградњи и напретку“.
Коментаришући за Спутњик намјеру лидера ДПС-а да на рачун распиривања подјела себи обезбиједи још један петогодишњи мандат, политички аналитичар Бошко Вукићевић прије свега наглашава „да је сурфовање на таласима подјела заштитни знак цјелокупне, скоро тродеценијске Ђукановићеве владавине“.
„Увијек је вјешто знао да одабере тему раздора, било да се радило о цркви, језику или нечем трећем, а затим распламса антагонизме скривајући тиме пажњу са разних афера и свог енормног богаћења. Што се тиче националних заједница на чији рачун је Ђукановић спроводио политике подјела, у првобитном периоду његове владавине на мети су углавном били Муслимани и Бошњаци, Албанци и ’стопостотни Црногорци‘, док су то у другом периоду диктатуре Срби, а у посљедње вријеме Руси“, каже Вукићевић.
Он сматра да се с тим у вези „морају истаћи Ђукановићева рекордна политичка превртљивост и његово камелеонство“.
„Тако се Мило од неког ко је имао командну одговорност током депортације 150 бошњачких избјеглица у прољеће 1992. године (од којих су многе накнадно убијене) трансформисао у Мила — пријатеља муслимана и Бошњака и чувара међуетничког склада. Од неког ко је почетком деведесетих имао најизраженију ратнохушкачку реторику (пријетио Хрватима и вријеђао их, обећавао да ће Црном Гором тећи и Неретва), Мило се трансформисао у пријатеља хрватског народа и миротворца. Од Титовог пионира и узорног комунистичког ђака трансформисао се у модерног западњака, поборника неолибералног капитализма“, подсјећа наш саговорник.
Он додаје да управо након таквог „камелеонског бекграунда“ Ђукановић данас опет изиграва пријатеља Бошњака и Албанаца, хушкајући их при томе против Срба и покушавајући да наново прода причу о „одбрани државе“. Вукићевић каже да је управо таква Ђукановићева политика сигуран пут ка нестанку Црне Горе.
„Јасно је да његова константна политика распламсавања подјела мора водити растакању и расцјепу друштвене и државне заједнице. Дакле, он је лично највећи непријатељ опстанку државе“, сматра наш саговорник.
Вукићевић страхује да ће власт покрасти предсједничке изборе, оцјењујући да би општи бојкот опозиције био једино рационално решење. Међутим, како до њега није дошло, Вукићевић саветује предсједничким кандидатима да максимално искористе јавна сучељавања са Ђукановићем, „како би макар у јавност изнијели сав његов прљав веш и на тај начин припремили терен за општенародне протесте и грађанску непослушност“.