Таква врста разговора као што је интервју Миломира Марића, новинара и уредника „Хепи“ телевизије, са такозваним премијером Косова Рамушем Харадинајем, према мишљењу новинара и уредника Слободана Рељића, увек је контроверзна и не може да се гледа једнозначно.
Није све црно-бело
С једне стране, постоји проблем такозваног стокхолмског синдрома, где жртве почињу да гледају на своје мучитеље као на људе, појашњава своје становиште Рељић, док са друге стране у читавој причи није лоше то што је нешто почело да скреће пажњу јавности на Косово.
„Наиме, све време се бавимо умртвљавањем. Наша јавност се умртвљује, почињемо да се навикавамо. У нашим дневницима и вестима се појављују људи којима је Харадинај премијер. По мом мишљењу, то је много гора ствар од интервјуа који је направљен релативно професионално јер је разговор био оивичен и разговорима са адвокатима, дамом која је спроводила истраге о тим његовим учинцима који су очигледно злочини, и потом је Милован Дрецун изашао са тајним извештајима западних служби о њиховим радницима на терену на Косову. И ту се добија тај контекст“, прецизира Рељић за Спутњик.
Наравно да кад неког питате да каже нешто о себи, он ће да прича најбоље, напомиње Рељић, али су то ризици интервјуа.
„Пошто се налазимо у некој врсти пропагандног рата, не само ми већ читав свет, све те ствари попримају потпуно друге размере. Међутим, ако гледамо по учинку који се производи у нашем јавном мњењу, много је већа штетност невладиних лобиста из Србије који се појављују у медијима, према америчкој логици ’кажи ми одакле добијаш новац, па ћу ти рећи зашто тако причаш‘. Њих можете да детектујете, није то никакав проблем. Но, проблем је што се то код нас доживљава као нека врста релевантног мишљења“, истиче Рељић.
Кад сам био главни уредник НИН-а, подсећа Рељић, један од мојих сарадника је из Енглеске из једне телевизије донео касету на којој је била Тачијева обука за наступање у медијима.
„Видело се и да је Харадинај био у тим камповима за обуку. Они су људи обучени, и зато морате да разумете зашто Запад не дозвољава да Харадинај буде осуђен. Уложене су велике паре у те људе и они сад обављају те послове за своје стране налогодавце. То не значи да их после неће осудити као Пиночеа, али им у овом тренутку требају на терену“, указује Рељић.
Тако да тај интервју има много различитих значења, понавља Рељић, и не може се посматрати само као нешто штетно у јавности.
Да ли је кољач опрао руке и савест
„Харадинај, наравно, има неке своје интересе. Кад се појави на српској телевизији онда ће га његови заштитници и промотери звати човеком дијалога. Рећи ће: ево, човек је гостовао, говори српски. Што није лоше, јер производи неку врсту отпора. Тако јавност буди из коме у којој се налази“, сматра Рељић.
Кад српски политичари могу да разговарају са Харадинајем, кога су Албанци изабрали за свог председника владе, могу ваљда и ја да разговарам са њиме, појашњава аутор Миломир Марић за Спутњик мотиве за тај интервју. „Поготову“, додаје, „што сам цео живот разговарао са контроверзним људима који су били и на потерницама, гоњени, у подземљу, уочи смрти и уочи хапшења“.
„Увек сам разговарао са таквим људима, чак и кад су били у бекству. Према томе, ово што сам направио са Харадинајем је један у низу сличних интервјуа које сам радио. Не постоји питање које је постављено током последње две деценије у српској јавности, а да то Харадинају у његовом кабинету нисам рекао у лице“, истиче Марић за Спутњик.
„Да сам се као у интервјуу са Харадинајем понашао са било којим српским политичарем последњих деценија, без обзира што се дуго знамо“, тврди Марић, „избацио би ме напоље и организовао ко зна какву сатанизацију и харангу“.
„Према томе, Харадинаја сам питао све што је у српској јавности о њему саопштено, што се сумња, и његово је било да одговори како зна и уме на та питања. Изненадило ме је што су истовремено хајку против мене повели и Албанци — да сам злоупотребио Харадинаја и да сам га приказао у ружном светлу — и Срби, који су мислили да је то национална издаја. Пошто је то тако, да су љути и Албанци и Срби, поносан сам на професионално одрађен посао“, посебно напомиње Марић.
Увек је важан контекст у коме настаје интервју, сугерише Слободан Рељић, јер новинар не прави сам од себе интервју, он је саставни део прво медија у којем ради, а онда јавног мњења у коме учествује тај медиј. И увек то има неку своју контроверзу, додаје он, али у основи јавно мњење мора да зна са киме има посла.
„Нису убеђивачке могућности Харадинаја велике, и у том смислу његово добро представљање овде може бити позитивно ако ми себе доживљавамо као фронтове. Харадинај користи те најједноставније ствари — да су Албанци часни људи, да је њега спасавао Бог. Он је научен да говори те опште ствари“, наглашава Рељић.
„Не бих потцењивао српско јавно мњење у том случају“, понавља он, „и мислим да учинак на то јавно мњење, у смислу промене шта је Харадинај, није уопште битан и није велик“.
„Учинак пропагандне кампање везане за Косово која се спроводи овде у Србији је релативно слаб. Недавно је један институт направио истраживање које показује да 81 одсто грађана сматра да је недопустиво да се мења Косово за ЕУ. А кад би гледали како се то ваља у таласима у нашим медијима, сви би рекли да је 90 одсто за то“, уочава Рељић.
Постоје интервјуи који су ушли у историју новинарства и са Хитлером, и са Мусолинијем, и са генералом Франком и са највећим комунистима попут Стаљина, подсећа Миломир Марић, па је, према томе, дужност новинара да разговара са било којим човеком који утиче на туђе животе и који је господар живота и смрти на било којој територији.
„Харадинај је рекао у емисији оно што нисмо очекивали да ће рећи. Рекао је да Албанци немају никакву спољну политику, да раде само оно што Американци од њих траже и да је то резултат који је њих довео у позицију да имају много више симпатија међународне јавности него Срби, који су стално на стубу срама“, подвлачи Марић за Спутњик.
