Ирански званичници најавили су убрзани наставак свог нуклеарног програма, ако Вашингтон откаже споразум, који није билатерални, већ су га потписале и Немачка и Француска и Русија.
Има ли Иран војну индустрију способну да произведе модерна борбена средства неопходна за одбијање евентуалног напада од стране САД или Израела?
Док САД са Ираном играју покер, Иран са свима игра шах. Захваљујући управо нуклеарном програму и протоку времена, Техеран постаје најутицајнија сила у региону, а Вашингтону једино остаје да живи у садашњој зони сумрака између будућег новог власника атомског оружја, ако Иран настави свој нуклеарни програм, и рата са њим. Да ли Доналд Трамп има истинску алтернативу у том питању?
Наиме, Иран је у последњих 15 година развио прилично снажну војну индустрију, а има и одличну војну сарадњу са Северном Корејом. Оружане снаге Ирана броје укупно 523.000 припадника, уз резерву са још око 350.000 људи, тако да је то у класичном смислу респектабилна снага. Копненој војсци Ирана највише недостају модерни тенкови, од укупног броја од 1.513 тенкова само је 480 модерних типа Т-72С. Остало су тенкови Т-55, па британски „чифтен“ и амерички М-60А1. Основну ватрену моћ иранске копнене војске чини артиљерија са својих 6.798 топова. У саставу копнене војске је и 217 хеликоптера разних типова.
Техеран је у развоју домаће војне индустрије приоритет дао стратешким ракетним снагама, ратној морнарици и авијацији. Копнена војска била је мало запостављена, јер су у Техерану правилно проценили да у евентуалном сукобу било са ким нико неће покушати копнену инвазију Ирана. Превише велика територија и претежак терен. Иранци су протеклих година развили неколико типова балистичких ракета, од „Шахаб 1“, домета од 1.300 км до „Шахаб 3“ са дометом од 2.000 км, коју неки зову и „Корамшар“. Ту су и пројектили мањег домета типа „Гадр“ и „Саджил“, док је статус ракете средњег домета типа „Ашура“ засад непознат. Све те ракете нису под командом војске, већ Исламске револуционарне гарде.
Иранска авијација поседује 334 борбених авиона разних типова. Ударну снагу чине 43 америчка авиона Ф-14 „Томкет“ још из времена шаха Резе Пахлавија, 36 бивших ирачких авиона МиГ-29 и десет ирачких „миража“ Ф-1Е, који су прелетели у Иран у време „Пустињске олује“ 1991. године да их не би Американци уништили у Ираку. Наравно, Техеран после није хтео да врати те авионе Багдаду.
У саставу авијације лете и амерички ловци-бомбардери Ф-5 „Тајгер“ и Ф-4 „Фантом“, руски авиони Су-25 и Су-24, али и домаћи авиони Ф-7 „Азаракш“, једна врста копије авиона Ф-5. Ваздухопловна индустрија Ирана усмерила је своје напоре на модернизацију постојећих америчких авиона Ф-14, Ф-4 и Ф-5 тако што су Иранци свуда по свету, где је то било могуће, куповали резервне делове за те летелице, а код куће све то модернизовали. Процене су да је од свих америчких авиона у саставу иранске авијације сада оперативно око 60 одсто, а од руских око 80 одсто.
За заштиту својих нуклеарних постројења, за блиску ПВО, Иранци имају сасвим довољно ракета „Кротал“, „Репир“, „Тајгеркет“, „Хоук“, „Стингер“ и „Стрела 2М“. За одбрану од напада из ваздуха на већим даљинама и висинама имају и старе руске пројектиле СА-5, али и новије системе Тор-М1, али у мањем броју.
Иранска војна индустрија развила је протеклих година целу гаму брзих борбених чамаца наоружаних супермодерним торпедима. Брзи торпедни чамци класе „Тир“, возе и до 54 чвора на час, лансирају по два суперкавитациона торпеда типа „Далам“, која опет иду брзином од невероватних 200 чворова на час. Сумња се да су та иранска торпеда заправо копија руског чувеног торпеда типа ВА-111 „Шквал“, чију је технологију Ирану дала Северна Кореја. Та торпеда лансирају се из руских подморница класе „Кило“, а Иран поседује три такве подморнице. Ниједан ратни брод на свету не може да се бори против руског торпеда типа „Шквал“, који је узгред несрећно потопио и руску нуклеарну подморницу „Курск“. Уз четири ракетне фрегате и десетине брзих чамаца са кинеским крстарећим ракетама, уз домаће крстареће пројектиле развијене на основу руских и кинеских, иранска ратна морнарица може у сваком тренутку да запречи пловидбу кроз Хормуз. Ирански поморски стручњаци јавно кажу да они само примењују „југословенску тактику обалне одбране“, стратегију асиметричног рата на мору. Са једне стране имате америчке носаче авиона и супермодерну авијацију, са друге стране имате Иранце са добрим рељефом, брзим чамцима, добрим и нечујним подморницама, супербрзим торпедима и нисколетећим ракетама.
Дакле, ако је крајњи циљ ракетног напада на Сирију, заправо, био Иран, ако САД једнострано изађу из нуклеарног споразума са Техераном, онда ће Иран наставити свој војни нуклеарни програм. Доналду Трампу онда преостаје само рат против Техерана, против Иранаца и против Хезболаха у Сирији. Наравно, у рат онда улази и Израел на страни САД, а цена нафте скаче до неба. Русија све то може да посматра и са стране, претходно испоручивши и Ирану и Сирији све оно што им треба. А Техеран може сасвим лако и једноставно да минира пролаз Хормуз и нема извоза нафте из Персијског залива. Може то да учини и уз помоћ мина, али може и простије: да потопи неколико већих танкера на најужем делу пролаза. Како Американци то могу после да очисте? Потопљене танкере врло тешко. А мине? Такође тешко, јер америчка ратна морнарица тренутно располаже са само 11 миноловаца. Расутих широм света…
