Недавни предсједнички избори у Црној Гори формализовали су непромјењивост црногорске политике на спољњем и унутрашњем плану. Умјесто „Филипа Безличног“, на трон се, након петанаест година, вратио „Мило Цар“.
Кампања је била кратка и без (дотад) уобичајеног жара. Гласање је протекло без екцеса, а резултат — побједа у првом кругу, није никога изненадио. Побједници нису били прегласни у прослави, а поражени су стоички истрпјели и губитак и критике. Челници Демократског фронта, најјаче опозиционе коалиције, били су под сталним државним прогоном и пред бројним судовима. Борећи се за слободу и достојанство, они нису били у стварној прилици да се баве политиком и изборима. Излазност бирача је била реалтивно мала, што је тумачено као још један доказ посвемашње апатије црногорских грађана. Независно од ових избора.
Медији су се позабавили рачунањем и установили да новим мандатом Мило Ђукановић улази у мали број европских политичара, чија ће владавина премашити три деценије. Збир година је тачан, али многи не виде да није у питању један те исти човјек. Постоје најмање два Мила Ђукановића. „Мило пређашњи“ — комуниста и борац за социјалистичке идеале, бранитељ СФРЈ, суоснивач СР Југославије, човјек који је здушно бранио права Срба у Хрватској и БИХ…
„Мило садашњи“ је потпуна супротност. Први је и најбогатији међу новонасталом црногорском богаташком „елитом“. Воли да га зову „Оцем оснивачем“ суверене Црне Горе. Присно пријатељује са Хашимом Тачијем, назови предсједником Косова, које је међу првима признао као независну државу. Показао је изузетну ефикасност у прогањању и обесправљивању Срба, како домаћих, тако и укупно.
Преображај се десио 1996. године. Само што се није од гусјенице створио лептир, него је било обрнуто. Те су му године, приликом посјете Америци, предложили да крене путем раздвајања Србије и Црне Горе и потпуне послушности Западу. Први корак је требало да буде његова критика политике Слободана Милошевића. Комунистичким жаргоном, од њега је тражено да се самокритикује, будући да је до тада то била и његова политика и основ његове, не мале, популарности међу Црногорцима.
Мило је, као частан човјек одбио понижавајућу понуду. Онда је напуштен терен дипломатије. Са друге стране је отворен досије о шверцу цигарета и обећана му је међународна потјерница и суђење. Иако је био частан, Мило није био превише јак човјек. Попустио је и прихватио да га ставе у чауру из које ће се излећи „садашњи Мило“. На њихово мјесто су, одмах, ускочили дојучерашњи опоненти, чиме се црногорска политичка сцена поставила наглавачке. Тумбање се није смирило ни након двије деценије.
На првим предсједничким изборима Мило је изгубио у првом кругу гласања. Изгубио је и у другом, али Медлин Олбрајт, тадашњи амерички државни секретар, шест сати прије завршетка гласања, поздравила је његову побједу. Тада су побјеђивали само они за које Америка каже да јесу. Између неправде и бомби, Црногорци су паметно изабрали ово прво.
Црна Гора је добила новог предсједника и изгубила право ада води своју политику. Пљачкашка приватизација је представљана као збир западних вриједности. Услуге крупном капиталу су тумачене као природна неминовност, а вапијуће сиромаштво већине, као успутна тегоба. Сâм народ је третиран као незрео и неспреман за прелазак на западни систем вриједности. Стога он и није имао право да буде питан да ли хоће у НАТО или шта мисли о Косову.
Американци немају проблема са политичарима типа Мила Ђукановића. Штавише, они су их и створили, будући да се њима управља без напора. У оквиру њихове дипломатије је уобичајено да се, оваквим поводом, констатује: „Знамо ми да је у питању битанга, али је НАША битанга“.
Свијет политике, ипак, врви од људи чији морални назори дозвољавају да их неко споља третира као крпу. Нелагоду увијек могу надокнадити осионим понашањем према својим поданицима.
Но, без обзира колико дуго били на власти, историја их не памти. Зло и штетно чињење према свом народу и држави знају да се десе, али се брзо и забораве. Памте се само они који граде државу и чувају народну слогу. Само они који зборе „из главе цијела народа“, како нас је Његош одавно научио.
