Нови нацрт буџета ЕУ за период од 2021. до 2027. године који предвиђа повећање појединачних доприноса држава наишао је на различита реаговања чланица, од којих неке најављују противљење. Битна и очекивана измена јесте предложени механизам који ће се односити на повезивање могућности коришћења новца из заједничког буџета и поштовања владавине права у земљама-чланицама.
Иако у Европској комисији кажу да је у питању „генерално примењив механизам који није усмерен против конкретних земаља-чланица“, јасно је да би земље као што су Мађарска и Пољска могле бити прве на удару нових мера због оптужби за подривање слободе говора и независности правосуђа. Мађарска је и одбила декларацију о мигрантима, без обзира на претњу да ће кажњавати „источњаке“ због непоштовања вредности ЕУ.
Од евра до данас нема бољитка
Колико је, дакле, угрожена ЕУ ако су евидентне и финансијске и вредносне пукотине — с једне стране ратују око буџета, с друге кажњавају источни блок због вредности?
Европска унија неколико година пре обрачунског периода за који се односи сваких седам година усваја буџет, или прецизније „Средњорочни финансијски оквир“ ЕУ, који прецизно опредељује за шта ће тачно да дају новац из заједничке касе и колико ће која земља у заједничку касу да уплаћује новца, подсећа за Спутњик економиста Борислав Боровић и додаје да би схватили озбиљност доношења овакве одлуке, треба нагласити да се ради о више од хиљаду милијарди евра за период од 2021. до 2027. године.
Иначе, буџет ЕУ морају једногласно да прихвате све земље-чланице, појашњава даље Боровић, што значи да свака држава има могућност да блокира читав поступак ако се не уваже њени интереси.
Професор на Факултету политичких наука Слободан Самарџић подсећа за Спутњик да криза траје од 2008. године и монетарна унија и монетарни систем ЕУ никако не може да се стабилизује, а то је стални проблем практично од почетка функционисања евра. То је витални део система који је раздрмао све друге системе и самим тим, према Самарџићевом мишљењу, на све што су била велика искушења, као што су мигрантска криза или разне спољнополитичке и безбедносне кризе, Унија као целина није реаговала синхроно, благовремено, сагласно.
Нема прекршаја, већ бахаћења
Мигрантска политика је потпуно подбацила и то је остало у рукама држава-чланица, наглашава Самарџић и подсећа да је, потом, Немачка повела ствари и рекла на своју руку да ће ЕУ примати мигранте, а неке друге државе се нису сагласиле, врло жустро и жестоко, као што су земље Вишеградске групе.
„И ту нема никаквог прекршаја. То што неко хоће неког да кажњава, то је просто нека врста истеривања јачине или снаге, а чим се ти односи базирају на снази, онда они нису добри. Не може се неко казнити зато што не поштује вредности ЕУ, јер то сад треба доказати. Да ли државе које не прихватају мигранте не поштују вредности, имајући у виду да је заједничка мигрантска политика пропала. Знате, не може сад држава да натера државу, а заједнички оквир је пропао“, јасан је Самарџић.
Кад говоримо о утицају доношења ЕУ буџета на будуће интеграције Србије, Борислав Боровић сугерише да треба напоменути да издвајања за пријем нових чланица уопште није у разматрању ЕУ, што јасно говори да пре 2027. не треба очекивати нове пријеме у ЕУ.
Србија на чекању из четири разлога
„Оптимисти би потегли аргумент да се ни у буџету ЕУ 2007-2014. није налазила ставка за придруживање, а Хрватска је ипак примљена, односно ’препакивањем‘ је нађен новац за пријем Хрватске. Према мом мишљењу, околности су сада потпуно другачије и не остављају превише наде да би се то могло десити и у случају Србије и то бар из четири крупна разлога“, напомиње Боровић.
Пре свега, десио се Брегзит и питање је, како ће се надокнадити новац који је стизао из Велике Британије, која је била трећи по величини нето-платиша, у европски буџет, указује тај економиста, а то сад значи да недостаје око 10 милијарди евра које су се сливале из Британије.
„Две су опције које се предлажу у попуни овог мањка. Једно су уштеде, као и другачији распоред издатака, а други део би требало да буде покривен већим уплатама чланица, такозваних нето-платиша, односно земаља које уплаћују више него што добијају, а то су Немачка, а затим и Француска, Италија, Холандија, Шведска, Белгија, Аустрија, Данска и Финска“, додаје Боровић.
Оба сценарија, према његовом мишљењу, не иду у прилог надањима да се Србија пре 2027. године може наћи у игри за пријем. Зашто?
„Неке од тих земаља нето-платиша јасно наглашавају да немају намеру да плаћају више него до сада кроз повећање ’чланарине‘, већ да се иде на резање издатака. То мисли и Аустрија. Једино је Немачка изразила спремност да у европски буџет уплаћује више, али са оградом да не жели да се новац троши, на начин као до сада. Тешко је поверовати да је мислила да га треба усмерити на пријем нових чланица“, прецизира Боровић.
Други проблем који не даје наду да ће се новац наћи пре 2027. године, наводи даље Боровић, јесте нагло повећавање издатака у решавању проблема миграција, контроле границе, квоте… Трећи проблем су захтеви чланица да се повећају издвајања за решавање проблема незапослености, посебно младих, а Немачка је, каже он, једна од ретких земаља која је исказала спремност да у европски буџет уплаћује више, али не жели да се новац и дели и троши на начин као до сада.
„Четврти проблем су земље, највећи примаоци новца из фондова, попут Пољске или Мађарске, које неће пристати на прерасподелу која значи мање новца из ЕУ фондова. Напротив, оне траже повећање у односу на претходни буџет“, набраја тај економиста.
Системски проблем групе
Све у свему, и кад би Србија и испунила све услове који се пред њу постављају на путу ЕУ интеграција, овај финансијски оквир ће бити непремостива препрека за пријем пре 2027. године, сматра Боровић, посебно што се пријем планира заједно са још неким земљама, Црном Гором пре свега, што додатно компликује ствари.
И финансијске и вредносне пукотине ЕУ, према мишљењу професора Слободана Самарџића, показују да не функционише систем, јер да су неке државе том рестриктивном мигрантском политиком прекршиле нека правила, а не вредности, пошто је то апстрактан израз, онда би суд правде имао начина да делује.
„ЕУ се није извукла из кризе. У великој је кризи функционисања и кризи егзистенција, мора да нађе начин реформе, а не налази га. То значи да она не налази путеве како изаћи из кризе системски гледано, а ово су појаве које ће стално избијати чим неко конфликтно питање изађе на дневни ред. То значи да је то врло крхка структура која често запада у кризу решавања појединачних питања, будући да има општу кризу на делу“, закључује Самарџић.
