Акција „Бесмртни пук“ покренута је пре једне деценије у Русији и убрзо је постала интернационална — милиони људи широм света 9. маја излазе на улице носећи портрете својих предака који су се борили против фашизма, као својеврсно подсећање на славне дане светске историје.
Међутим, за украјинску екстремно националистичку организацију „Братство“ и Дмитрија Корчинског Бесмртни пук је „маневар руске пропаганде“. Он је на Фејсбуку објавио да украјински радикални националисти припремају контрамарш.
„Са портретима наших прадедова и дедова из Дивизије ’Галиција‘ морамо показати ватницима (погрдан термин који украјински радикали користе за Русе и оне који подржавају руске вредности) да њихов Бесмртни пук и није толико бесмртан“, написао је Корчински.
Тренд величања нацизма није се у Источној Европи први пут појавио у Украјини, нити је најава Корчинског прва у овој земљи коју раздиру, поред грађанског рата, и бројни други унутрашњи проблеми и поделе.
Међутим, како каже историчар Предраг Марковић, оно што се догађа у прибалтичким републикама (годишњи маршеви у част СС дивизија, величање нацизма и уклањање антифашистичких обележја) није истоветан тренд са оним што се догађа у Украјини.
Док су балтичке републике од почетка биле на страни нацизма, Украјинци су, заједно са својом руском и белоруском браћом, каже Марковић, поднели највећи терет борбе против фашизма.
Белоруси су, објашњава Марковић, вероватно највећи мученици борбе против нацизма јер је проценат грађана страдалих од нацистичке руке највећи у тој земљи.
Тај број, међутим, огроман је и у Украјини. Део Украјинаца борио се и на страни нациста, у Дивизији „Галиција“ и другим јединицама, напомиње Марковић.
„Надам се да ће се 9. маја видети да ипак здрава памет преовлађује у Украјини. Требало би да цео народ полуди па да своје, тако крваво заслужено место на страни највеће борбе у историји човечанства против зла, компромитује са нечим тако чудним и бизарним као што је слављење СС Дивизије ’Галиција‘. Мислим да је то екстремистичка провокација и да се Украјинци, поред свог националистичког лудила које их понекад обузима, макар то што је светла заједничка тековина свих совјетских народа, неће тако лако упрљати“, каже Марковић.
Нацисти су основали 1. Добровољачку СС дивизију „Галиција“ (14. Вафен СС гренадирску дивизију) лета 1943, у моменту када је Црвена армија односила превагу у рату. Око 80.000 украјинских добровољаца из региона Галиције заклело се на верност Адолфу Хитлеру. Дивизија Галиција учествовала је у бројним злочинима против антифашиста, Јевреја и цивилног становништва у Пољској и Украјини.
Дивизија је уништена током совјетске операције ослобођења Лавова јула 1944, а од њених остатака формирана је 1. дивизија такозване Украјинске националне армије. Овој јединици придодати су нацистички сарадници из Чешке и Словачке и борили су се на ратиштима у Југославији и Аустрији, пре него што се предала западним савезницима 10. маја 1945.
Представници кијевске полиције потврдили су да су примили пријаву за марш „Бесмртног пука“, додавши да организатори очекују да ће догађају присуствовати око 3.000 људи. Међутим, пријава за националистички контраскуп још није дошла до власти украјинске престонице. Андреј Кришенко, шеф кијевске полиције, каже за украјински Радио 112 да има још недељу дана времена да радикали поднесу пријаву за скуп.
Русија, Пољска и друге земље често су критиковале украјинске власти због затварања очију пред покушајима радикалних националиста да глорификују и рехабилитују украјинске националисте коју су током Другог светског рата сарађивали са нацистима.
Бројни споменици личностима као што су Степан Бандера или Роман Шухевич подигнути су у украјинским градовима, а планова за њихово уклањање нема. Бивши председник Украјине Виктор Јушченко овој двојици контроверзних украјинских националиста доделио је највиши украјински орден Херој Украјине, али ова одлука је морала да буде повучена услед међународног притиска.
Последњих година у Украјини су уобичајени постали маршеви радикалних националиста, организовани по угледу на нацистичке маршеве, под бакљама, а такође је уобичајено да радикали спречавају грађане да одају пошту борцима против фашизма на Дан победе, ометајући их да посете гробља и да учествују у манифестацијама.
На први поглед, захваљујући активностима радикалних националиста, изгледа да украјинска нација не може да се еманципује без позивања на нацистичку прошлост својих наводних оснивача.
Неколико је праваца којима Украјинци покушавају да се одвоје од Руса, објашњава Марковић. Један од њих је инсистирање на „хлодомору“ глади коју је стаљинистичка власт, у оквиру планова колективизације и „раскулачивања“ на селу, изазвала у Украјини. Неколико милиона украјинских сељака умрло је тада од глади.
„У тој причи, тај несрећни експеримент са колективизацијом био је антиукрајински и милиони Украјинаца страдали су зато што су Украјинци по националности. Наравно, та прича није тачна, од колективизације су страдали и милиони Руса. Просто, велики број богатих сељака је живео у Украјини. Ту је, вероватно, одлучио стицај околности, а не нека посебна националистичка политика“, каже Марковић.
Други правац је рехабилитација Степана Бандере, додаје Марковић.
„Бандера је врло чудан лик. Он је једна необична појава. Међутим, Пољаци би били ужаснути када би се Бандера рехабилитовао зато што је један од најстрашнијих покоља у пољским земљама извршио управо он. Он није есесовац као што су припадници Дивизије ’Галиција‘, али је нека врста мрачног наслеђа Другог светског рата“, објашњава Марковић.
Ако у Украјини има памети, сматра Марковић, они не би требало да понове хрватску грешку, да одбаце свој антифашизам да би се дистанцирали од Руса.
„Оно где су Украјинци велики, где су најзначајнији у светској историји, јесте то што су заједно са Русима понели највећи терет борбе против нацизма. То не би смели, због свог полупропалог националног пројекта да жртвују ту везу као што су урадили Хрвати. Јер Хрвати су, одбацивањем партизанског југословенства, такође одбацили један од најсветлијих делова своје прошлости“, закључује Марковић.
