Руска застава ће се завијорити над Јужним полом 2019. године, каже Шпаро, додајући да је тако најбоље „лечити“ децу и омладину од зависности од интернета.
Шта Вас је одвело на Арктик?
— Званично гледано, ја сам математичар. Нисам постао професионални истраживач Северног пола, иако сам га прешао са својих шест пријатеља на нордијским скијама. Када сам почео да студирам на Московском државном универзитету Ломоносов, сви студенти су могли да путују, био је доступан активан и спортски туризам, то је дотирала држава. Ми смо истраживали планине, тајгу, сплавовима се спуштали низ брзе планинске реке. Али смо схватили да нас највише привлаче скије и да силно желимо да истражимо Север. Желели смо да видимо пределе где се завршава шума, почиње тундра, предивни предели, који без даха остављају и зими и лети и то место одакле почиње искључиво лед. А кад стигнете до места где је свуда око вас само лед, онда је остао још само пол, Северни пол.
Како данас један обичан руски ученик или студент може да стигне до Северног пола?
— Данас деца школског узраста могу да стигну у царство леда преко ледене станице „Барнео“, која ради на Северном леденом океану сваког априла. Нажалост, руска државна станица „Северни пол“ не постоји последњих неколико година, а била је некад на Арктику. Станица „Барнео“ постоји од 2002. године са својим комерцијалним, политичким и научним циљевима. Регуларно се тамо може доспети за неких двадесет пет хиљада евра. Оно дете чији родитељи имају новца за овакву аванутуру може без проблема да ужива на Северном полу. Видео сам прилично много богатих људи са својом децом на Северном полу, то је занимљива и привлачна дестинација за оне који имају новца и који воле авантуре.
Што се тиче експедиције нашег клуба „Пустоловина“, оне носе више спортски и образовни карактер. Све је почело 2008. године када су мој син Матвеј Шпаро и Борис Смолин током поларне ноћи од 22. децембра 2007. године до 15. марта 2008. године прешли тај невероватни пут до Северног пола на скијама у мраку. Затим су у априлу повели прву омладинску експедицију на пол.
Тада је министар спорта био Вјачеслав Фетисов и ми смо одлучили да по регионима Русије нађемо заинтересовану омладину, оне који би хтели да пређу сто километара на скијама. Тада нам је помогла и авијација ФСБ, једина структура која заиста уме стручно да лети у северним условима. Рецимо, они допремају све што је неопходно нашим граничарима. Авијација ФСБ-а је и превезла чланове наших првих седам експедиција у периоду од 2008. до 2014. године.
На пример, ми смо одржали експедицију у част сверуског друштва „Динамо“. Осма експедиција је одржана 2014. године и тада су чланови били и штићеници домова за незбринуту децу и поправних домова. После повратка, све нас је примио председник Путин и разговарао са нама, то је било незаборавно — тако непосердно и обично, деца су била пресрећна што су имала прилику да испричају своја искуства и доживљаје. Иако смо тада добили од председника пуну подршку, Министарство за регионални развој које се бавило нама се следеће године расформирало. Ипак, 2015. године министар образовања Дмитриј Ливанов је желео да се прикључи нашој експедицији. Идеја је била и да позовемо децу победнике различитих научних олимпијада. Тако смо 2016. године одржали и девету експедицију, која је била финансирана из буџета. Али 2017. године државни систем финансирања наших активности се распао и ми нисмо отишли на Северни пол.
Више од десет година се бавите организацијом дечијих експедиција на пол. Да ли знате шта су у међувремену постала деца која су са вама кренула у прву авантуру?
— Многи су завршили студије и почели да раде у Министарству за ванредне ситуације. Данас није једноставно постати „поларник“, односно научник или уопште професионално се бавити истраживањима на Северном полу. Некада је било другачије. Русија би требало активније да ради на свом повратку на Северни пол.
Дечије експедиције на нордијским скијама за Клуб „Пустоловина“ су већ постале готово традиција. Какве циљеве имате за наредни период?
— Наш главни циљ је да урадимо то што нико други још није успео. Имамо сад један баш велики и захтеван пројекат. Планирамо трочлану експедицију на Јужни пол где би један члан била особа са инвалидитетом. Наш нови план је реалан и настао је након што је 2000. године већ било обављено слично путовање. Наиме, мој син Матвеј је са другом Борјом Смолином и њиховим пријатељем Игором Кузњецовим, који је у инвалидским колицима, прешао Гренланд. Игор је себе одгуравао штаповима на чијим су крајевима биле мале скије, а сам је седео у колицима-санкама. Дакле, сада је план да полетимо на Антарктик у новембру ове године, а 7. јануара 2019. године желимо да подигнемо руску заставу поред америчке станице Амундсен–Скот. Жеља нам је да покажемо у пракси нашу филозофију, да су достигнућа људи са хендикепом могућа и важнија од достигнућа здравих људи.
Где се деца могу припремати за овако необичан подухвате?
— На северу Русије, у области Карелија имамо камп који се зове „Велика пустоловина“ и све екипе пред одлазак на Северни пол су се управо овде припремале. Овај камп постоји и како би се деца припремала за обичне туристичко-спортске активности. На пример, лети на кајацима, на бициклима, ораганизујемо пешачке туре. А зими радимо туре на скијама, на санкама које вуку пси. Подвлачим да ми примамо децу која имају различите здравствене проблеме или хендикепе. Са друге стране, јасно је да не могу сва деца учествовати у раду спортских кампова, али рецимо деца са оштећеним видом или слухом могу бити наши полазници.
Ми видимо огромну корист коју овакви кампови доносе савременој деци. Данас деца слабо међусобно комуницирају, веома мало времена проводе у природи. Нажалост, поред већ „стандардних“ проблема који се обично јављају међу адолесцентима, попут пушења, злоуптребе алкохола и наркотика, данас постоји и зависност од интернета и компјутерских игрица. Наш камп је показао одличне резултате у борби против поменутих зависности.
Због глобалног загревања доводи се у питање опстанак вечног леда на половима. Каква су Ваша искуства?
— Лед се топи, то је тачно. Али, још је увек безбедно проводити време на половима. То су невероватна искуства, лед је једноставно ванредно интересантан. Према совјетским стандардима, то је наша територија — совјетски сектор Арктика. Мада, то није совјетски сектор, већ су ту и неутралне воде које су прилично близу наших граница. Није до краја јасно ни дефинисано коме припада Северни пол. Ово питање остаје отворено и неопходно га је врло прецизно решавати на високом међународном нивоу.
Да ли су Северни и Јужни пол место где се осећа међународна конкуренција?
— Када су полазници, наша деца, причали о свом животу на станици „Барнео“, мене је веома обрадовало што су они на пример играли фудбал са Аустралијанцима, Американцима, Енглезима, децом из Израела, Француске. А онда су и нама у посету долазила деца из других држава да виде како раде наши научници у оквиру руског Института океанологије. Без обзира на све међународне напости, на станици „Барнео“ људи се међусобно друже и поштују! И то је одлично!
