После готово деценије расправа о изузетно осетљивој теми каква је завештање органа који ће некоме сигурно значити нови живот, у скупштинску процедуру је коначно ушао предлог закона који мења његову основну одредбу. Уместо такозване тврде сагласности о донорству коју може да повуче донор, али и да је, упркос ставу донора, поништи његова породица, Србија би се по предлогу закона, нашла у кругу земаља које имају систем претпостављене сагласности, који је, иначе, у свету дао најбоље резултате по питању броја донора.
То је посебно важно с обзиром на чињеницу да је наша земља на дну лествице по броју донора органа на милион становника.
Како се закон заснован на тој „тврдој сагласности“ одразио на донирање органа најбоље је својевремено објаснио члан Комисије за трансплантацију ткива и ћелија, др Миленко Стојковић. Ионако миноран број од близу 130.000 људи са донорском картицом на крају се сведе на 30.000 донора, а Србија би, како каже, требало да има скоро два милиона становника спремних да буду донори.
„Јако је важно људима рећи шта значи претпостављена сагласност, а то је изостанак изричитог одбијања“, каже за Спутњик наш познати хирург, проф. др Душан Шћепановић, коме је срце трансплантирано 2006. године.
Практично, сваки грађанин Србије ће бити потенцијални давалац органа, уколико се против тога не изјасни усменим или писаним путем. Уколико се и не изјасни против давања органа, то после његове смрти, ипак, могу да учине чланови најближе породице — родитељи, супружници или деца. Зато Шћепановић каже да грађане треба добро упутити у све, јер у суштини увек неко мора да дâ сагласност за донорство. Ако не постоји никакво изјашњавање, одлучиваће породица и то јасно мора да се стави до знања, истиче он.
О несумњивом значају преласка на систем који претпоставља сагласност даривања органа указује податак да су земље попут Хрватске, Словеније, Аустрије, Шпаније, врло брзо пошто су му приступиле, три-четири пута повећале број донора.
А недостатак донора је управо главни проблем трансплантационе медицине у Србији која има близу три даваоца органа на милион становника, што је четири до осам пута мање у односу на већину земаља ЕУ и оних које су укључене у организацију „Евротрансплант“.
Код нас је, изузев трансплантације бубрега, број трансплантација јетре и срца практично сведен на једноцифрене случајеве, а према параметрима „Евротранспланта“, Србија би са преко седам милиона становника требало да обави најмање 70 трансплантација срца, 200 јетре и скоро 450 трансплантација бубрега годишње да би одржала статус кво. Веће бројке од тих подразумевају смањење листе чекања на орган, каже Шћепановић.
Он истиче да је у огромној већини земаља, поготово у Европи, на делу претпостављена сагласност донора.
Упркос томе што тема донорства органа поготово у случају преминулих међу различитим културама и религијама неизбежно отвара и етичке дилеме, чињеница је да је Шпанија, иако једно од упоришта римокатоличке вере, земља са убедљиво највећим бројем донора и то већ 24 године. Њен рекорд из 2015. године је 39,7 донора на милион становника и 4.769 трансплантата. Иза ње је Хрватска, а систем претпостављене сагласности је и у Француској, Грчкој, Норвешкој, Шведској, Турској, Словенији и Русији.
Само у Немачкој и Холандији постоји варијанта изричите претпостављене сагласности, каже Шћепановић, а Америка није прелазила на претпостављену сагласност пошто од 1972. године има уређен систем донорских картица, а од 1974. и компјутерски систем тако да на 310 милиона становника има 96 милиона донора са потписаним картицама, објашњава наш познати хирург у чијим грудима већ 12 година куца срце донора из Немачке.
Мада међу муслиманима важи став да је дозвољена трансплантација од живих донора, али не и од мождано мртвих особа, ирански лекари су успели да од имама Хомеинија издејствују да изда фатву којом се дозвољава и трансплантација од мождано мртвих особа. Тако Иран има 2.500 трансплатација бубрега у току једне године, 700 трансплантација јетре, 100 срца и 16 плућа. Органи се донирају и трансплантују и у Јапану и Кини.
Бразил је покушао да примени модел претпостављене сагласности за донацију органа 1997. године, али је закон укинут осам година касније, суочен са критиком и неповерењем јавности. Људи су се плашили да ће њихови органи бити узети и пре него што буду проглашени мождано мртвима. Упркос томе, тренутна стопа је 16 донора на милион људи.
Управо зато Шћепановић инсистира да у закону треба добро објаснити шта је претпостављена сагласност, што по његовој оцени није случај, па су и први коментари наших грађана на текстове у медијима поводом новог закона били негативни. Треба, каже, нагласити да, у суштини, све остаје на вољи и сагласности грађанина и да се против ње не може.
Саговорник Спутњика уз то каже да је предложени закон и недоречен, јер, између осталог, није регулисао постојање информационог система и алокацију органа, односно ранг листу чекања, по узору на „Евротрансплант“, где су сви заведени под шифрама. Тек у том случају је апсурдан страх да би неко могао да искористи документацију о донорима, а недостатак тога ће, како истиче, увек да побуђује дилеме и сумње људи.
Па и када буду отклоњени објективни фактори који утичу на мали број донора, какав је доношење квалитетнијег закона, ипак остају и они субјективни — развој свести о завештању, донирању органа код најширег дела становништва, који се отклањају споро, упорним и тешким радом, каже саговорник Спутњика.
Отуда је нови закон тек претпоставка да ћемо њиме начинити први важан корак за оне којима је пресађивање органа једини животни спас.
