Војна сарадња између Србије и Кине досад није била у фокусу Свеобухватног стратешког партнерства између две земље, али сада, после писма кинеског председника Си Ђинпинга, она се намеће као једно од поља у ком је могуће продубити сарадњу двеју земаља.
У одговору на писмо српског председника Александра Вучића, Си наводи да је његова земља спремна да са српском страном разговара о продубљивању сарадње и размене у области војне трговине и индустрије.
Сарадња у тој области постаје, наводи Си, важан израз високог нивоа међусобног политичког поверења и стратешког карактера билатералних односа двеју земаља.
Кинеске компаније су претходних година показале интересовање за сарадњу са српском одбрамбеном индустријом, али многи елементи те сарадње остају нејасни, пре свега због некомпатибилности производних програма, сматра војни аналитичар Александар Радић.
„Код нас, с разлогом, постоји јако уверење да Кина жели да дође до технологија, до идеја како би неке ствари требало направити, али и до тржишта, и то је оно што је, можда, најважније. Кина никада досад није закључила уговор о продаји неког сложеног борбеног система земљи из Европе. Њихово традиционално тржиште су азијске земље, подсахарске земље и неке латиноамеричке земље које су прихватале кинеске системе и борбене авионе, али немају преседан уласка на неко ново тржиште као што је наше“, каже Радић.
Радић подсећа на 2010, када је Министарство одбране Србије покренуло процедуру за набавку вишенаменског борбеног авиона са светског тржишта. Тада је и Кина показала интересовање да уђе у конкуренцију са водећим америчким, руским и европским произвођачима.
Ловац-бомбардер ЈФ-17, односно „Ченду ФЦ-1 Сјаолун“, заједнички кинеско-пакистански пројекат, релативно је једноставан и има руски мотор који користе и авиони типа МиГ-29, оцењује Радић.
Та је понуда учињена, додаје он, са јасним разлогом.
„Желе да дођу до прилике да, на било који начин, уђу на потпуно ново тржиште. У том контексту мислим да је потпуно разумљиво зашто би Кина желела да има сарадњу са Србијом и да оствари неку почетну референцу, да створи мостобран на простору Европе када је реч о војној сарадњи на војном плану“, закључује Радић.
Комбинација високог економског раста и војне модернизације омогућила је Кини да на светској сцени постане једна од главних глобалних играча у трговини оружјем и војном опремом.
Пекинг је деценијама имао дефицит у трговини наоружањем — више је увозио него што је извозио. Међутим, од 2013, извоз наоружања из Кине почео је да премашује увоз. Кина је између 2008. и 2017. извезла конвенционалног наоружања у вредности од 14,4 милијарде долара, што је чини петим највећим снабдевачем оружја на свету — после САД, Русије, Француске и Немачке.
