Сведоци смо новог начина пословања у свету који креирају САД. Слободно тржиште, чији су оне биле главни заштитници, практично више не постоји. Санкције и ултиматуми су свакодневница. Генерални директор француског нафтног гиганта „Тотал“ Патрик Пујан сматра да је нафтно тржиште „ступило у нови свет у којем геополитика највише утиче на цену нафте“.
Сједињене Државе су 8. маја изашле из нуклеарног споразума са Ираном и увеле санкције тој азијској држави чије залихе нафте се процењују на 9 одсто светских залиха. Само 15 дана касније, иста судбина је чекала и Венецуелу. Са највећим залихама нафте у свету (17 одсто), она се практично налази у безизлазној ситуацији, без обзира на близину кључним тржиштима, а можда управо због тога. Каракас последњих десет година само смањује своју производњу.
Једино Русија, иако се већ четири године налази под теретом санкција, не само САД, већ и ЕУ, успева успешно да маневрише. Многи западни партнери повукли су се из пројеката на Арктику („Ексон мобајл“, „Тотал“), „Јужни ток“ је заборављен (иако сада Бугарска плаче за њим), али изградња „Северног тока 2“ је већ одобрена, док је „Турски ток“ већ стигао до обале Турске.
Директор руског нафтног гиганта „Росњефт“ Игор Сечин на Петербуршком међународном економском форуму је приметио да се под санкцијама налази скоро трећина светских залиха енергената.
„То је антирекорд. Тако нешто никад у историји светског тржишта није било. Такве мере имају за циљ подршку унутрашњем тржишту. Међутим, то није самопротекционизам интереса сопственог бизниса, већ је то и подршка сателитима на међународном тржишту“, рекао је он.
Добар пример за то је Кина. Да би остварио своје интересе, Вашингтон је натерао Кину да за 2,2 пута повећа увоз америчког гаса на штету, наравно, компанија које се налазе под санкцијама. Нови трговински споразум предвиђа и још понеки услов, на пример, кинеске компаније ће инвестирати 43 милијарде долара у истраживање природног гаса на Аљасци. Нешто слично раде и у Европи. Стављају их пред избор: или увођење царина на извоз алуминијума и гвожђа у САД или одбацивање „Северног тока 2“. С обзиром да се исцрпљују гасна поља Холандије и Велике Британије и повећања потреба за гасом, Американци се надају да ће управо они те залихе надоместити.
Увођење санкција може довести и до нових рекорда цена нафте. Иако неки аналитичари наводе да би ЕУ могла да употреби клаузулу из 1996. године и блокира њихову примену, то још увек изгледа врло сумњиво. На пример, француска компанија „Тотал“ је већ изашла из иранског „Јужног Парса 11“, једног од највећих гасних пројеката у свету у којем је имала чак и контролни пакет. У приче европских политичара да ће показати да у ЕУ има суверених држава и да ће пружити отпор Вашингтону бизнис очигледно не верује.
„Ја не могу да управљам таквом компанијом као што је ’Тотал‘, без приступа америчком капиталу, америчким акционарима, без могућности чак ни да допутујем у САД“, објаснио је директор француског концерна Патрик Пујан на Петербуршком међународном економском форуму.
Високе цене иду на руку, пре свега, произвођачима гаса из шкриљаца, односно Американцима који су монополисти у томе. Цена нафте изнад 75 долара омогућава њиховим компанијама да повећавају инвестиције у своје пројекте и да на тржишту мењају компаније којима се уводе санкције. Високе цене су потребне и америчким „сателитима“ на Блиском истоку чији буџет зависи од прихода од продаје нафте.
Треба нагласити и утицај долара на цену нафте, који опет контролишу САД. Без обзира на то што се ту и тамо користе националне валуте при купопродаји нафте, долар и даље остаје основна валута у тој бранши.
Ако су санкције некада биле појединачни случајеви у свету и питање из јурисдикције УН, данас постају редовна појава у свету. Ту појаву су увеле САД које их обилно користе за постизање својих геополитичких интереса, иза којих се увек налази економија. Треба подсетити да су санкције за Вашингтон прва карика у ланцу притисака, а ако то не успе, примена силе је, веома често, следећа опција.
