Звоно се налази у лабораторији Кларендон на Оксфордском универзитету, а звони непрестано већ 178 година. Ипак, волтажа је толико ниска, да људско ухо не може да региструје овај звук.
Напаја га једна једина батерија, постављена 1840. године.
Истраживачи не знају од чега је тачно направљена, а звоно не отварају из страха да би могли да упропасте експеримент који би требало да утврди колико дуго батерија може да траје. Уместо тога, могуће је само видети како клатно осцилира с једне на другу страну.
Сат је до сада одзвонио око 10 милијарди пута, наводи Универзитет.
Батерија припада врсти „суви стуб“, коју је пронашао Ђузепе Замбони почетком 19. века. Овакве врсте батерија састојале су се од дискова сребра, цинка, сумпора и других врста материја које производе слабу електричну струју.
„Нисмо сигурни од чега је направљена, али је јасно да се спољашњи слој састоји од сумпора“, изјавио је Еј Џеј Крофт, бивши истраживач лабораторије Кларентон, који је 1984. године описао звоно у Европском магазину физике.
„Замбонијеве батерије састојале су се од око 2.000 парова дискова танке фолије, залепљених за папир који је импрегниран цинк-сулфатом и прекривен на другој страни манган-диоксидом“, додао је.
Батерија је ушла у Гинисову књигу рекорда као „најиздржљивија на свету“.
Ранија истраживања су показала да би могла да потиче чак из 1925. године.
Занимљиво је да звоно првобитно није било намењено експерименту. Произвела га је компанија „Воткин енд Хил“, а купио га је један истраживач, који га је оставио да звони.
Нико не зна када ће стати.
Б 92
