Према подацима интердисциплинарног тима италијанских истраживача, изгледа да је повреда на нози скелета старог 2.000 година, који је пронађен у римском гробу у северној Италији, заправо редак доказ да се ради о погубљењу распећем.
Иако је то широко потврђено у историјским списима — укључујући и Нови завет — то је тек други познати археолошки доказ веома окрутног облика смртне казне, коју су Римљани практиковали против криминалаца, као и револуционара као што је био Исус.
Иако су Римљани дуго усавршавали и практиковали овакав вид погубљења, тешкоће у чувању оштећених костију и тумачењу повреда ометају препознавање жртава распећа, али како наводе истраживачи, то ово откриће чини још драгоценијим.
Једини претходно откривен археолошки доказ потиче из ископина у Јерусалиму из 1968. године, који је пронашао Василиос Цаферис у гробницама великог јеврејског гробља (период другог века п.н.е. до 70. године н.е.). Унутар типичне камене гробнице из тог времена, Цаферис је, између осталог, открио и неколико посуда направљених од костију.
Како је написао у једном чланку 1985. године, Цаферис је открио да нису Римљани измислили распеће.
„Људи претпостављају да су Римљани измислили распеће, а то је погрешно. Распеће су заправо практиковали Асирци, Феничани и Персијанци током првог миленијума пре нове ере“, написао је Цаферис тада.
Ипак, анализа остатака пронађених у Италији, за које се наводи да припадају мушкарцу старом између 30. и 34. године који је распет, нису потпуно недвосмислени.
Њихово тумачење је компликовано због лоше очуваности површине костију. Радиокарбонско утврђивање старости костију није било могуће, али околности у којима су остаци откривени, указују да је реч о периоду римског доба.
Како су навели истраживачи, скелет је откривен током инфраструктурне операције 2006-2007. године у општини Гавело на северу Италије. Тело је било положено на леђа. Било је чудно за временски период у коме је сахрањено, јер је тело положено директно у земљу, без било каквих добара која су се иначе полагала уз преминулог.
Након детаљнијег прегледа костију, истраживачи су приметили „одређене лезије“ на десној пети.
Интердисциплинарни тим је одлучио да користи антрополошке и генетске методе за стварање „биолошког профила појединца“.
Кроз проучавање костију и археолошких података, укључујући услове у којима је тело сахрањено, истраживачи верују да су у стању да дубоко схвате „друштвену улогу жртве и модел насиља у прошлим популацијама“.
На Универзитету у Сијени дигиталним микроскопом генерисане су 3Д слике рупе у пети, а осим тога, у лабораторији молекуларне антропологије Универзитета у Фиренци, искључиво посвећеном античкој анализи ДНК, изабрана су три комада из пршљенова за генетску анализу.
Докази о потенцијалном распећу налазе се само на десној пети. Како су навели, открили су да је пета највероватније прикована за тврду површину и то пре смрти жртве.
Истраживачи претпостављају да су „горњи удови били фиксирани ексерима за крст кроз зглобове“. Међутим, недостатак доказа показује да су руке могле да буду и везане за крст, као што се сматра да је највероватније био случај на примеру Јерусалима.
На основу археолошких и антрополошких података истраживачи такође извлаче потенцијалне закључке о жртви. Запажају да је у римском свету распеће историјски утицало на маргинализовано становништво: робове (чак и након што су постали слободни), револуционаре, странце, криминалце и остале неримске грађане.
