На стадиону Спартака у Москви 27. јуна „орлове“ ће на сусрету са Бразилом пратити најстарији навијач наше фудбалске репрезентације, Жарко Поповић. Иако је више од шест деценија био у спорту као фудбалски судија Савезне лиге Југославије, први пут ће пратити утакмицу на највећем фудбалском шампионату. Мада су иза њега хиљаде фудбалских суђења, за Спутњик каже да је прилично узбуђен.
„Па сигурно да има узбуђења, има мало треме, јер ми је то ново искуство. Као судија сам био актер утакмица са више од 50 хиљада гледалаца, то сам доживео, али не као гледалац на Првенству“, каже Поповић, који се неће први пут наћи у Русији.
Саговорник Спутњика је испричао како је приватно 1967. године путовао својим „фићом“ две недеље кроз Русију. Тада је био и на стадиону Спартака, на коме ће сада бодрити наше репрезентативце.
Годину дана пре пута у Москву, такође „фићом“, наш саговорник је отишао на финале Купа шампиона у Белгију, како би подржао Партизан у мечу са Реалом. Возио је готово недељу дана да би се домогао Брисела и уживао у најважнијој споредној ствари на свету.
Овога пута у Москву путује из Будимпеште. Тако је каже, јефтиније, јер на Мундијал одлази о свом трошку. Очекује да наша репрезентација без већих проблема савлада Костарику и Швајцарску. А чему се нада у сусрету наших са Бразилцима?
„Очекујем један изузетно добар фудбал, квалитетан фудбал. Волео бих да се то деси, да уживамо, да се надигравамо. Рачунам да ће Бразил такође победити две претходне екипе“, каже Поповић и подсећа да смо се с Бразилом састајали више пута.
У најлепшем сећању му је остао сусрет када се од фудбала опраштао један од најбољих на свету, Пеле.
Иако фудбал у његовом животу није споредна ствар, најстарији навијач репрезентације Србије који путује у Русију ипак каже да је посао фудбалског судије за њега био само хоби.
Поповић је, наиме, машински инжењер. До 2000. године радио је у струци и био веома успешан директор неколико сектора у фабрици арматура „Истра“ у Кули, фирми која је у његово време запошљавала 1.100 радника. Такође је био предавач у Средњој техничкој школи у свом месту.
Међутим, љубав према лопти навела га је да се истовремено посвети подизању судијског кадра, школовао је бројне фудбалске судије Западнобачког округа, Куле, Оџака, Апатина и Сомбора. Био је инструктор, посматрач, контролор на утакмицама, седео је и у фудбалским форумима Војводине и Србије, помогао им својим искуством и знањем. То и данас ради. За пензионера, човека који гази девету деценију живота, изузетно је активан, не излази из кола, а у Кули води Школу за фудбалске судије.
У разговору за Спутњик питамо га да ли се некада судило поштеније и моралније. Уз уздах одговара да се све променило, па и фудбал, а посебно однос према њему.
„Кодекс је неки био, другачији, постојало је поштовање. Чини ми се да се више гледало да се коректно суди. Не знам шта се сада тачно дешава, али раније није било таквих притисака, клубови су били другачије организовани, другачији су били и спортски радници који су водили фудбалске клубове. Данас имате доста приватних клубова, приватног бизниса, па ми се чини да ту има мало мање чистоте“, каже Поповић.
Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века био је у вероватно најбољој судијској тројци коју је Југославија имала на терену Прве лиге. Заједно су судили много тешких мечева, али један ипак издваја. Не могу да кажем да ми је то најдражи меч, али је психолошки гледано, по броју гледалаца и по исходу утакмице, сигурно најинтересантнији, каже Поповић.
„Динамо—Партизан, био је то рекордан број гледалаца на стадиону у Загребу, тада се стајало, није било седишта, било је 65 хиљада гледалаца. Судија је био Душан Максимовић, помоћни смо били Стеван Дивљачки и ја, чувена тројка. Интересантно је да је, без обзира на огромну подршку навијача, ипак победио гост“, присећа се Поповић.
Питали смо га и да ли је на овом мечу имао моралну дилему, с обзиром на то да је навијач Партизана. Каже да су се новинари докопали те информације или су приметили да је био на много Партизанових утакмица. „Кад смо долазили на Прву савезну лигу морали смо да попунимо један картон, упишемо своје податке, али и да као деца кажемо за кога навијамо“, присећа се наш саговорник.
„Написао сам за кога навијам, као што су и остале судије морале. Ако нисте ни за кога навијали, смешно је да будете фудбалски судија. Навијао сам, поред кулског Хајдука, који тада није био у Савезној лиги, за Партизан, и то написао, али никада, никада нисам имао дилему. Ако сте коректан, моралан судија, ако се бавите тим послом, за мене је непојмљиво да можете да навијате, а да истовремено судите. Постоје само две боје, два противника и морате да судите, као у суду“, категоричан је Поповић.
У Москву путује с навијачким пасошем који је добио од Руског дома. На крају разговора за Спутњик каже да му је велика љубав према фудбалу помало сметала у породици, јер никада викендом није био код куће.
„То сада није случај, супруга и оба сина радују се што ћу коначно присуствовати једној утакмици на Мундијалу“, каже уз осмех најстарији навијач репрезентације Србије на Светском првенству.
