На крају се десило и оно што су многи очекивали, иако нису прижељкивали. Међународни супермоћни спонзори независности лажне државе Косово проговорили су неувијеним језиком силе. Пријетње, укључујући и оне употребом оружја и бомби, све су учесталије и опасније. Над Владом Србије, а посебно над предсједником Републике, надвили су се „црни облаци“. Нешто од те муке су подијелили са све забринутијом јавношћу, али је разумно претпоставити да су најцрњи дио оставили за себе.
Ми који навијамо за њих не завидимо им, али се присјећамо Његошеве мудрости „у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“.
Косовски усуд нас прати вјековима, тако да су нови само облици којим нас (тренутни) свјетски моћници искушавају и по овом дијелу наше судбине. Да не идемо у далеку историјску прошлост, подсјетио бих на прославу 600. годишњице Косовске битке на Газиместану 1989. године. Овај је јубилеј у народном памћењу остао урезан као дан када је на Косову било милион Срба и када је тадашњи предсједник државе, Слободан Милошевић, одржао историјски говор. Говор који је одјекнуо у цијелом свијету и који је касније, иако интерпретиран на сасвим неистинит начин, био један од главних повода да му буде суђено у Хагу.
Од тада је прошло готово тридесет година, али се реалности нису превише промијениле. Преносим детаљ из моје књиге („Правила ћутања“, Народна књига, 2004. година, стр. 292).
„Гужве су биле неописиве и делегација Црне Горе се једва пробила до војних хеликоптера који су нас од Пећи превезли до мјеста прославе. Тамо ми је пришао Сента Миленковић, шеф Слободановог обезбјеђења, и рекао да сам му ја посљедња нада. Замолио ме је да наговорим Милошевића да пристане да говори иза непробојног стакла. Та заштита се не би видјела на телевизији, а присутни грађани не би замјерили на таквој мјери опреза, јер знају да су албански сепаратисти расписали велику награду ’за његову главу‘. Све говори да је изложен озбиљној пријетњи. На том простору, ниједно обезбјеђење не може да гарантује пуну заштиту од снајпериста, па је једино рјешење да ја покушам да га убиједим (јер он тврдоглаво одбија), испричао ми је Сента, док ме је водио ка шатору у којем је Милошевић био сâм, концентришући се пред своје обраћање народу.“
Срдачно смо се поздравили. Он је био раздраган. Коначно, не дешава се сваки дан такав јубилеј и прилика да се човјек непосредно обрати милиону својих сународника. Није било пуно времена, па сам одмах подржао предлог да говори иза тог стакла и замолио га да непотребно не ризикује. Широко се насмијао и одржао ми праву политичку лекцију.
„Е, мој Момо, ја сам мислио да си ти паметнији од ових полицајаца. Размисли, рекао ми је, ја сам њима милион пута опаснији мртав, него док сам жив. Када би неко на овај дан и на овом мјесту, пред оволиким бројем Срба, убио предсједника Србије, по налогу шиптарских екстремиста, изазвао би реакцију коју нико не би могао контролисати, а која не би била пријатна за Албанце. То би, за дуже, смирило прилике у овој покрајини, а за такав циљ, није много моја глава. Али, наставио је, неће они мене убити. Оставиће ме да се мучим годинама, а да опет не будем у стању да сачувам Косово и Метохију…“
Слободан Милошевић је говорио и није било непробојног стакла.
Десет година касније, НАТО је бомбардовао СР Југославију.
Дванаест година касније, управо на Видовдан, Слободан Милошевић је изручен Хашком трибуналу под оптужбом за злочине почињене на Косову и Метохији.
Политичко-државно рјешење за Косово и Метохију тражи се до данашњих дана.
