Оснивачка скупштина прве сложене задруге у Србији одржана је 19. јула, очекује се да за који дан буде уписана у Агенцији за привредне регистре (АПР) и за месец дана би требало да буде разрађена цела прича, каже један од главних иницијатора њеног оснивања Божо Јоковић.
Директор и оснивач ариљске задруге „Агро еко воће“, Јоковић је био је упоран и у оснивању сложене задруге, поготово с обзиром на све што се дешавало са малином, ариљским и српским брендом.
„Ми смо платили цех за све, да се уче на нашим грешкама“, каже Јоковић за Спутњик и објашњава да је највећи значај сложених задруга управо излазак на тржиште у континуитету, квалитету и количини и директан наступ на тржишту. Дакле, без посредника.
Прва српска сложена задруга је, како напомиње, окренута искључиво воћарству и различита воћарска производња ће бити у њој заступљена.
„Пет региона је ту везано и пет различитих задруга. Дакле једна комплетна, малтене национална воћарска прича, која се не односи само на малину. Базираћемо се и на вишњу, и на шљиву, и на остале врсте воћа“, каже саговорник Спутњика, који напомиње да ће јавност о техничким детаљима сложене задруге бити упозната када она буде уписана у АПР.
На питање да ли та нова задруга подразумева и прерађивачке капацитете, он одговара потврдно и напомиње да они већ постоје.
„Ми већ имамо складиштење воћа, као и прерађивачки капацитет у Ариљу који ћемо још да допунимо, проширимо и још мало да модификујемо. За месец дана ћемо имати разрађену целу причу“, истиче Јоковић.
Могућност оснивања сложених задруга, што практично подразумева складиштење, индустријску прераду, извоз, задружну самоконтролу и то не само финансијског пословања, већ и целокупне активности, задруге које заједнички производе и пласирају на домаћем и светском тржишту, предвиђена је Законом о задругама.
Колико је издвојено за задруге
Трогодишња акција Владе Србије „500 задруга у 500 села“ која је започета прошле године пробудила је интересовање потенцијалних задругара, а новину какава је оснивање сложених задруга најавио је крајем јануара министар без портфеља у Влади Србије задужен за регионални развој Милан Кркобабић.
Према речима члана Одбора Српске академије наука и уметности за село Бранислава Гулана, који је активно укључен у акцију повратка задругарству, план за ову годину је да буду формиране до три сложене задруге. Он у разговору за Спутњик посебно истиче да сложена задруга може да рачуна на помоћ од пола милиона евра бесповратних средстава.
Гулан подсећа да је ове године за све задруге опредељено 825 милиона динара, што је четири пута више него прошле године. Та средства ће добити укупно 70 задруга. Оне старе, којима треба вратити живот, па тако и селима која се на њих наслањају, добијају по 150.000 евра бесповратних средстава, новоизграђене по 60.000 евра, а сложене задруге по 500.000 евра. За трогодишњи пројекат ревитализације задруга држава је, како напомиње, издвојила укупно 25 милиона евра.
Учимо од Словеније
Словеначко искуство најбоље потврђује колико је значајно удруживање примарних пољопривредних произвођача. Већ низ година задругарство тамо добро функционише, па је оснивање разноврсних задруга постало врло популарно.
Према речима председника Задружног савеза Словеније Петера Вриска, скоро 80 одсто пласмана пољопривредних производа иде преко неког облика организовања примарних произвођача. Многе млекаре, месне индустрије, винарије и други прерађивачки капацитети су у власништву задруга, а тиме и њихових чланова.
Посебно је илустративан пример млекара, јер су задруге, захваљујући 45 одсто бесплатно добијених акција својих чланова и повољним кредитима државе, купиле прерађивачке капацитете млекара и чак их спасле од гашења. Успели су не само да се одрже на словеначком тржишту и у комшилуку, него осим пласмана у Европску унију, полако продиру и на огромно кинеско тржиште.
У аграрно развијеном делу Европе и света, власништво или сувласништво над прерађивачким капацитетима у прехрамбеној индустрији је природан процес раста примарне производње. Зато се у западноевропским државама задругарство заснива на пракси да примарни пољопривредни произвођачи имају, у најмању руку, управљачка, ако не и власничка права над прерађивачким капацитетима.
Једна задруга обично нема финансијски потенцијал да сама финансира изградњу складишног простора или прерађивачки капацитет који ће увећати вредност коначног производа, али зато обједињавањем више њих у сложену задругу, потпомогнуту средствима државе, то је изводљивије.
А то је и начин да млади виде разлог за останак на селу, а неки и за повратак. И да, на дуже стазе, преокренемо суморну слику српског села са 50.000 напуштених кућа и још 145.000 у којима тренутно нико не живи, као и забрињавајући податак да у 86 одсто села опада број становника, а само у 12 одсто расте. Сваке године у руралним срединама се изгуби становништво попут једног мањег града, а скоро 4,2 милиона хектара расположивог обрадивог земљишта у Србији је недовољно искоришћено.
