Министар у Влади Србије задужен за регионални развој Милан Кркобабић најављује да ће у наредне три године у 500 великих села бити формирано 500 задруга.
То ће, према његовој оцени, бити највеће улагање у историји нашег задругарства и тај новац ће бити довољан да се уложи у основна средства и да се заокружи процес производње.
„Покушаћемо да ударимо нове темеље задругарства у Србији и да вратимо дух задругарства“, рекао је Кркобабић.
Од обрадивих 4,2 милиона хектара пољопривредног земљишта, близу милион хектара је данас у парлогу. Јесмо ли окаснили са задругама?
Председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић за Спутњик прецизира да ће држава помоћи како формирање нових, тако и оживљавање постојећих задруга.
„Има задруга које имају воће на 100-200 хектара и треба им расхладни простор, манипулативни простор за паковање, па ће то искористити само да унапреде посао, како би те производе довели у вишу фазу прераде“, каже Михаиловић.
Уједно ће бити у прилици да не излазе са примарним производом на тржиште, ако им то тренутно не одговара, већ да захваљујући могућности замрзавања и складиштења чекају бољу цену. Зависи какав мини бизнис-план или програм рада направе људи у задрузи, додаје он.
„О томе ће се договарати сами људи у задрузи. Све је на добровољној бази. Једино ће им људи из Задружног савеза помагати око програма рада. Ту смо да им презентујемо добре примере из праксе, да им помогнемо у том првом кораку, а локална самоуправа ће обављати контролу“, истиче председник Савеза.
Конкурс за добијање средстава ће бити расписан почетком маја и трајаће до 1. октобра, а на њега могу да се јаве задруге које су регистроване у Агенцији за привредне регистре и које имају урађене мини бизнис-планове. Моћи ће да рачунају на различите износе, зависно од програма, а максимални износ по новоформираној задрузи је 50.000 евра. Оне постојеће које немају дуговања и испуњавају одређене услове могу да конкуришу и за 100.000 евра, објашњава Михаиловић.
На питање када очекује да ће да проради тај модел који би у наредне три године требало да оживи 500 задруга у 500 великих села, председник Задружног савеза каже да људи треба да се договоре са својим комшијама и пријатељима да иду у задругу.
„Тамо где постоје људи. Нажалост, имамо места где нема људи. Али шта је, ту је. Бар оно што је у неким местима остало. Ако је то 50 становника, нећемо дизати број људи на 100, него да пробамо да тих 50 буду самоодрживи“, наглашава Михаиловић за Спутњик.
За право му дају бројке. Према последњем попису из 2011. године, за деценију, између два пописа, сеоско становништво смањило се за око 311.000 житеља, односно за 10,9 одсто. Први пут се број становника српских села спустио испод три милиона, а од 4.600 села, свако четврто на путу је нестајања, јер чак у у 986 села има мање од по 100 становника.
А да смо стручњаци да уништимо много тога са дугом традицијом, говори и то да су Срби девастирали и задругарство које на територији државе Србије траје од 1894. године када је у селу Вранову код Смедерева основана прва кредитна земљорадничка задруга. Ако не рачунамо ону из 1846. године у Бачком Петровцу, садашњој територији Србије. Већ 1895. године основан је Главни савез српских земљорадничких задруга.
Били смо међу оснивачима међународног задружног савеза, пионири у томе, подсећа Михаиловић.
Члан Одбора за село САНУ Бранислав Гулан указује да је до 1900. године у Србији било више од 650 задруга, које су осниване као одбрана од зеленаша и осиромашења сеоског становништва.
Пред Први светски рат у Србији је радило више од 800 задруга, да би се после рата поново консолидовале тридесетих година, а пред Други светски рат било их је више од 3.500.
Гулан за Спутњик напомиње да је после Другог светског рата, 1949. године, донет Основни закон о земљорадничким задругама које су привредном реформом из 1965. десетковане. На основу Устава из 1974, усвојен је Закон о удруживању земљорадника и задружни савези су остали без имовине.
Законом о задругама из 1990. прописано је, међутим, да се задружна имовина врати ранијим корисницима, што је потврдио и Закон из 1996. године, али је само незнатан број задруга и задружних асоцијација то успео.
По Гулановој оцени, Закон о задругама који је Србија после скоро две деценије чекања добила 2015. године, није унео велике промене у српско задругарство.
„После непуну годину и по дана од његовог усвајања преостаје нам да кажемо да су промене биле само козметичке. Први кораци су направљени у враћању неоправдано одузете имовине од неколико хиљада објеката и око 200.000 хектара земље, а сељацима су укинути штедно-кредитне задруге и низ других привилегија које има 800 милиона задругара у свету, организованих у око 750.000 задруга. Задружни посленици истичу да је то резултат чињенице да су закон писали људи ван задругарства“, истиче Гулан.
Он напомиње да је само у Војводини национализацијом одузето oко 700.000 хектара ораница, па је за исправљање ове неправде према власницима тог земљишта, потребно да држава издвоји најмање 800 милиона евра. У међувремену је приватизовано више од 120.000 хектара. Задругама, понајвише онима у Војводини, данас се дугује око 200.000 хектара плодних ораница, наводи он.
Отуда и опаска Кркобабића да „хоћемо да вратимо имовину и земљиште и да судови раде свој посао“.
Циљ повратка задругарског духа је, како је рекао министар, да се у село врате млади и да се мотивишу да у њему остану.
Гесло да је „удруживање закон живота на којем се темељи свеколики напредак“, још тридесетих година прошлог века исписали су сићевачки задругари на свом задружном дому. Поједини модерни домаћи у једном тренутку су, међутим, помислили како су задруге превазиђена ствар.
Нису вирили у успешне пољопривредне земље Запада да виде како су задруге незаобилазне и да неке трају непрекидно више од 150 година како би помогле пољопривредницима да своју робу учине што конкурентнијом на страном тржишту. А ми смо, како каже председник Задружног савеза Србије, много експериментисали.
„Крајње је време да све што је ваљано применимо и код нас. Ми често мењамо. Нама када се промени министар малтене се промени привредно уређење. Земље са Запада 30 година не мењају ништа. Мало која би земља опстала шта смо ми претумбали, од несрећних ратова, санкција, лоших потеза…“, каже Михаиловић за Спутњик.
Капиталистичке земље су имале приватан капитал, комунистичке државни капитал, а ми смо измислили друштвени. Тога није било на кугли земаљској, каже он, али напомиње да и поред тога што их је држава скрајнула, задруге и даље живе и боре се.
Он прецизира да је у Србији тренутно 1.638 задруга, од којих око 500 предаје празан завршни рачун. Практично су замрзле своје пословање чекајући неке боље услове на тржишту. Можда ће им у томе помоћи држава са овом новом акцијом оживљавања задругарства и села.
Поред њих, око 500 задруга је, како каже, оптерећено нерешеним имовинским питањима. Размишљањем су остали у прошлим временима и не могу да искораче, додаје Михаиловић. За разлику од њих, трећа трећина од око 500 задруга, како напомиње, јесу озбиљне компаније, са приходима. Поготово опстају оне које имају или земљишне или складишне капацитете, наводи он.
